Скоро две деценије у делу Града Краљева који се зове Насеље Моше Пијаде живео је један Жућо, господин међу псима, а и међу људима. Био је миљеник и најоданији чувар својих комшија. Толико јаког, а дивног карактера иако је растао на улици, заслужио је сваку реч хвале, јер ко год да је имао срећу да га упозна других речи није имао сем лепих. Крупан и црн к`о ноћ, био је добар и нежан. Страх нису имали ни најбојажљивији јер својом појавом није застрашивао већ штитио и од других паса, успостављајући тако ред у свом комшилуку. Човеколики пас, како су га звали, има и страницу на Фејсбуку под тим називом.
Немогуће је поменути све прича и анегдота везане за њега. Свако од нас има своје приче и своје доживљаје са њим. Мој тата који није баш био слободан у присуству паса, заустављао се када види Жућа, одлазио да му се јави и да поприча са њим, што је и већина комшија радила. Чинило нам се да нас разуме, јер је тако умилно гледао у очи док причаш реаговао је на позиве људи, поздраве и шетао упоредо са комшијама по паркићу. Нарочито је био диван са децом, а они су га доживљавали као једног од њих. Било је момака који су га водили кући да га нахране и окупају. Једном је старицу, нашу комшиницу лајавши упзорио и спасио да је не удари аутомобил.
А, онда се десило нешто ужасно те 2013. године. Отрован је и само брзом реакцијом деце која су то приметила и ветеринара који су реаговали, спасен је трагедије, али је опоравак био дуг. Колико је само пажње, неге и бриге тада добио, јер је толико и много више и заслужио. Писали су сви медији и портали о тој несрећи која га је задесила. Помагали су многи који су само чули за њега, чак и они који су само били дирнути његовом судбином. Многе приче и данас можете да пронађете на интернету.
Још пет пуних година је живео са нама. Од последица тровања никада више није могао да буде хитар и јак као пре. Ходао је полако, више одмарао, али и даље био диван са свима који су га окруживали. Његове године и ране су дошле по своје, па нас је напустио 2018. године. Толико туге је изазвао у свом граду… Данима су се људи опраштали од њега на његовим омиљеним местима, остављали цвеће и ситнице које је волео. О смрти вољеног пријатеља чуло се и далеко, јер су се на друштвеним мрежама, и на другим медијима ширили вести.
Момци из Насеља Моше Пијаде који су од раног детињства расли уз њега, решили су да му направе споменик. Кренули су са скупљањем средстава, и успели у томе. Споменик који је постављен привукао је симпатије мноштва портала и заљубљеника у животиње и све је деловало дивно и дирљиво у знак сећања на то дивно створење. Много људи је подржало овај дивни гест. Али, једна пријава је упропасти сав тај труд. Споменик и сва обележја су уклоњени.
За сећање, да и наредне генерације уче и знају ко је и какав био један господин Пас, добијена је дозвола за израду мурала на једној од зграда у центру насеља. Величанствени мурал стоји на једном од зидова који гледа право на централни део насеља, на игралиште, а Жућо сада још поносније стоји и чува своје људе и своје насеље.
Марина Михајловић Видојевић