Ибарске новости су у јуну 1958. године из пера тада младог новинара Драгољуба Обрадовића Кондиса, на целој страни објавиле текст са насловом „Десеторица – Трагом одреда“. Један од учесника овог несвакидашњег догађаја, Ђорђе Симић у редакцију Сиџе доставио је исечак из новина као подсећање на нека времена…
„… њих десеторица из Краљева, кренули су на највећу прославу, трагом „Четвртог краљевачког батаљона“. Млада генерација ишла је стазама старе, која је са пушкама и животима крчила пут, да би данас створили бољи и лепши живот коју краси наш највећи симбол – слобода и мир.
Десеторица младића: Момчило Илић, типограф и вођа похода, Љубомир Ђукић, Предраг Миладиновић, Војислав Ћајић, Драгослав Павловић, Сретен Вељковић, Милорад Грчкарац, Драгољуб Поповић, Ђорђе Симић – сви ученици и Сима Зајић учитељ и једини старији учесник похода са својих 49 година, кренули су путевима Живана Маричића, Рада Вилотијевића, Милуна Ивановића, Момчила Петровића, Драгослава Богавца, Олеге и Бате Јовичића и осталих палих и преживелих другова из одреда „Јова Курсула“, касније „Четвртог краљевачког батаљона“, наводи се у тексту и наставља:
„Посматрао сам их пре дванаест дана када су пред просторијама планинарског друштва „Гвоздац“ стајали постројени, препланулих лица од сунца са планинарском опремом и слушали поздравне речи од првоборца Добрице Ристовића. Неприметно узбуђење назирало се у њима, јер су пред собом имали дугачку туру од 370 км преко Мланче, Чечине, Кумизине, Буковика, Нове Вароши, Голеша, Устибара до Руда а затим до Сутјеске и Тјентишта, коју су већ једанпут њихови старији другови прешли у напорном и тешком маршу испуњеном борбом од 1941. до 1943. године.
Данас, 370.000 метара прећи пешице, такође, захтева велики и необичан напор. Али, ниједан од ове младе генерације није се уплашио и устукнуо. Сваки је крио посебну радост, јер се ишло на Сутјеску и Тјентиште, где ће се од 4 до 7. јула окупити око 200.000 људи из читаве наше земље, међу којима ће бити и Тито.
Зато је било и оправдано оно узбуђење и она радост пред полазак на Сутјеску, трагом преко Ибра, поред Маглича, преко планина дању и ноћу, већ познатим путем свим Краљевчанима…“.
Занимљиво је да се „Ибарске новости“ нису заинтересовале да после 15 дана, по повратку младића са ове 370 километара дуге авантуре, о детаљима десетодневног пешачења преко многих планина и често сурових предела. Рецимо: где су спавали, шта су јели, да ли су на Сутјеску стигли на време да присуствују великој прослави петнаестогодишњице славне битке? Како су тамо примљени?
Покушали смо да о томе нешто сазнамо. Да после 64 године од тог догађаја попричамо са најмлађим учесником тог похода, данас осамдесетогодишњим пензионером, краљеваким сликаром Ђорђем Симићем.
– Да, каже Симић: Био сам најмлађи, али већ искусан планинар на том походу. Сећам се сваког детаља. Наш пут је заиста био трагом краљевачких партизана; нашег ,,IV краљевачког батаљона. То буквално значи преко планина, кроз непрегледне шуме, јер ни они нису у рату могли да користе путеве, а није их у то време ни било много. Само неколико детаља: били смо у Рудом, постројени на месту где је формирана Прва пролетерска бригада, прошли кроз Чајниче, где је формирана друга пролетерска. Кретали смо се користећи војне секције (мапе) и компас. Нас неколико смо прошли претходно курс топографије па није било лутања. Сваки дан је био испланиран.
Где смо све спавали и шта смо све јели тих десет дана напорног марша, нека остане наша мала тајна. А било је и комичних ситуација, нарочито када је преноћиште у питању. Срећом послужило нас је време, па смо све до Фоче стигли по плану, касно поподне десетог дана. Ту су нас зауставили уз образложење да трева сат-два да се одморимо. Људи из организације задужени очигледно да сачекују групе које су на прославу долазиле из целе Југославије, били су јако љубазни али некако мало тајанствени. Сазнаћемо мало касније и зашто.
Испоставило се да смо ми од свих приспелих група једини дошли пешке, па нам је припремљен свечани дочек на Тјентишту. Тамо је већ инсталиран читав мали град од великих војничких шатора у којима (сазнали смо касније) већ има око десет хиљада планинара. Слет планинара Југославије.
Иначе, за преживеле борце битке на Сутјесци на ободу овог великог простора изграђене су бараке. Били су ту и припадници Извиђача, родбина палих бораца. Процена је да је сутрадан на митингу било око двеста хиљада људи.
Полазимо из Фоче на циљ. Дочек кога се савршено сећам. Сви учесници слета планинара постројени у две одвојене групе и ми зачуђени и поносни, један за другим идемо кроз тако постројене планинаре који нам аплаудирају и вичу браво. Наравно, претходно су обавештени ко смо и одакле пешке долазимо. Имао сам тада шеснаест година. Чинило ми се да растем од узбуђења.
Тјентиште. Велики празан простор који пресеца Сутјеска. Около стрме, високе планине: Вучево, врхови Маглич и Волујак (преко 2500 метара), Чемерно, Зеленгора. Сутрадан је та огромна пољана била пуна људи. Митинг. Највиши југословенски руководиоци. Гост, египатски прецедник Насер. Говори врховни командант партизанских одреда на Сутјесци, председник Југославије Тито.
Исте вечери Тито прима представнике разних делегација па и планинаре. Наш вођа пута, тада тридесеттрогодишњи радник штампарије ,,Слово’’ Мома Илић испред свих планинара Југославије треба да оде код Тита, поздрави га и преда му наш скромни поклон – малу планинарску торбицу која се носи обешена о раме.
У нашем табору велико узбуђење. Бирамо најбоље што имамо на себи, да би што боље обукли Мому, преслшавамо га шта треба да каже, да због треме нешто не заборави. Једва смо чекали да се врати. Све је испало одлично.
Сутрадан слободни да обиђемо околину. Видели смо место погибије Саве Ковачевића, били на такозваном Љубином гробу, месту где је IV црногорска бригада готово до последњег човека бранила пролаз да пробој партизана са Сутјеске. сазнали да је после рата у великој претрази сваког метра терена војске и грађана пронађено око седам хиљада земних остатака погинулих бораца у овој чувеној борби на Сутјесци. Сви су сахрањени заједно, узаног колосека од Фоче преко Вишеграда и Ужица.
Нико нас није ни сачекао, ни било шта питао. Зато сам ја у просторијама друштва ,,Гвоздац’’ (садашњи Туристички савез) направио изложбу стотину фотографија са нашег похода. Где је то сада, заиста не знам!