У Краљеву се памте се и препричавају неке од тих „лепих” лажи, попут оних које је казивао Видосав, кафеџија из Витковца који је, изгледа, и сам био убеђен у „фантазију” о себи као борцу са Сутјеске, Неретве… „Био сам иза Саве кад је на Сутјесци погинуо”, понављао је често своју причу Видосав, додајући да је смртно рањен Сава Ковачевић успео да се окрене ка њему и каже: „Видосаве, преузми команду…” Зна се и за његову непоколебљиву тврдњу да је, ваљда још из рата, био друг са Титом, односно са Јосипом, како га је увек у причи ословљавао. То да је Јосип знао да заустави „Плави воз” и код њега сврати на „чашицу ракије и мезе” многи су чули, али никад нису видели. О томе смо писали у Сиџи бр.4, а у рођенданском броју подсећамо на још неке његове елегантне лажи.
Једне ратне зиме морао је хитно да однесе писмо Титу у врховну команду. Како је био дубок снег, Видосав је откинуо две тарабе, мало их закривио на врху и направио скије. Сјурио се низ планину, али негде на половини падине осетио је мирис паљевине. Каже да је погледао на сат, и да је возио брзином од 120 км на сат. Упаљене скије га нису спречиле да однесе Титу то важно писмо.
Од њега су многи и дознали да је, негде на путу према Загребу, својевремено имао дефект на колима – откинуо му се вентил на гуми.
– Кад, изненада, наиђе колона, изађе Јосип… – причао је Видосав.
– Шта је било, Видосаве? – упитао је Тито, наводно старог пријатеља.
– Кад сам му објаснио, Јосип, не трепнувши, завуче руку у џеп и извади шаку вентила. Вели, да ми се нађе!
Једне године пошао на море, а на Тјентишту га пресрела мечка.
– Видосаве, шта ћеш, прошао си Сутјеску и Неретву, изађи пред мечку – рекао је себи. Кад мечка само подиже шапе, а оно у једној повелики глоговак. Узмем клешта из кола, извадим глогов трн и она само махну и оде задовољна. После, кад сам се враћао изађе иста мечка пред кола. Ја већ понео клешта…Кад она шапом, коју је, док нисам пришао, држала иза леђа, пружи му теглу меда… и оде. Више је нисам виђао – тврдио је Видосав.
Тако је говорио, најчешће својим гостима у кафани „Пролеће“ у Витковцу. Ове приче су привлачиле госте. Многи су после китили и додавали своје верзије о чувеним Видосављевим доживљајима.