Да ли бродови имају душу? Или, да будем прецизнији, да ли пловила имају душу? Питали су се морепловци и рекопловци и пре него што је Ноје склепао барку у коју је ускладиштио и сачувао примерке садашњег живота. Можда имају, можда немају. Душа је и даље врло тајанствен орган чак и за стручњаке из области психологије, ума и безума. Нарочито је то голицљива дилема кад је у питању људска душа и то у оним околностима којима би она и требало да послужи, пре него што се вине у Царство небеско, у коло са осталим душама које су се издушиле као пробушене гуме на бициклу, по беспућима непредвидљивог живота.
Не тако давно, када је краљевски град из небеских висина почео да се спушта ка каканој води, ка таласима Ибра о чијој еколошкој садржини не бих сада да пишем, догодило се да један од објеката који је изнедрила машта врсног макетара, постане и „Kраљица Ибра“. Заправо, ова аристократска пловећа кафана на неколико нивоа, била је лађа, односно брод-једрењак конструисан да мирује, на ветру и другим непогодама. Дакле, не обичан тегљач, разарач или галија, већ верна копија једног од три брода на којима је Kолумбо са својом посадом, ождрљеканом румом и другим опијатима, допловио до Новог света, садашње Америке. Санта Марија, Пинта и Ниња, тако су се звали бродови који су шпанске конкистадоре уместо до Индије донели до новог континета, до земље црвенокожаца и бизона, до територије на којој је владала до тад невиђена хармонија људи, животиња и мртве природе. Но, то је посебна прича. А брод који је усидрен на краљевачком кеју, био је реплика Ниње.
Заправо, како нас учи историја, учитељица живота, необичан ресторан, једрењак по имену Kраљица Ибра, допловио је 2008. год. пет километара далеко од Чибуковца, где је склапан, до истоименог сплава, где је довршен.
Једрењак је грађен по идеји Зорана Стефановића, а читав посао је трајао шест месеци. У једрењак, дуг двадесет шест, а широк шест метара, уграђено је тридесет кубика боровине. Рађен је по узору на руске бродове из XVIII века, а само један његов део је реплика Kолумбовог једрењака Ниња. Имао је пет нивоа, са седамдесет места. У градњи је учествовало двадесетак мајстора различитих профила. У време када је ова идеја била реализована, па и касније, то је било нешто сасвим ново, не само у Kраљеву, већ и у Србији. Према речима власнице Мине Стефановић, ресторан је грађен у облику једрењака јер је намера била да Kраљево добије нешто до тада невиђено и на рекама у Србији, по чему ће бити препознатљиво, као и да суграђани, и млади и стари, уживају у нечему заиста атрактивном.
И беше то права атракција, у туристичком, угоститељском и сваком другом смислу. Место за сва чула и видела, доживљај који остаје у сећању и који човека оплемењује и буди у њему радозналост и романтику истовремено. Љуљушкати се на Нињи (девојчици), испијати пивце и гледати у плаве, црне или загасите очи драгу особу, уз пригодну музику локалних музичара и очаравајуће осмехе угоститељске посаде, нигде другде се није могло доживети на тако интензиван, маштовит, а опет сасим оживотворени начин. Многи су, вероватно, најпријатније часове провели на овом броду-кафани, многе су љубави рођене и препорођене, неке можда баш ту и утрнуле као славске свеће али у амбијенту који им даје неку врсту узвишености или историјског значаја. Има ли шта лепше од тога да нешто што је осуђено да умре угине баш ту, на Нињи, симболично наговештавајући обзорје неког Новог света, бољег, лепшег и љубављу испуњенијег? Чак ни они који нису били у тим љубавним шемама и шевама, особођени романтике и устаљених конвенција и модних трендова, налазили су овде идеално место да се препусте својим сањаријама или кошмарима као фетуси у материци времена или нешто старије бебице у дрвеној колевци наслеђеној од својих предака.
Једном приликом, каже легенда, а беше то 2009. год. у сам освит новог дана брод се откачио и кренуо низ Ибар. И тако, миц по миц, чвор по чвор, неуништив као и његов оригинал, стигао је до Мораве или тачније до Врбе. Још буновни риболовци, терминатори скобаља, кркуша и деверика, буквално су попадали у несвест кад се из магле појавио аветињски брод без Kолумба лично. Уосталом, није потребна баш нека виша спрема да се закључи како пловило није из овог времена и да долази из далеке и, нажалост, трагичне прошлости. Јер откриће Америке никога није баш превише усрећило, нити ће. Брод се ту негде насукао на спруд, а касније је враћен где је и био.
Пролазиле су године у љубави Kраљевчана и туриста са усидреном Kраљицом, а онда се десило оно што је могло да се предвиди, тим више што се већ једном догодило. Надошли Ибар, у оним драматичним поплавама пре две године, подигао је Ибарску краљицу, почупао сајле, покидао катанце, порушио мостове и степеништа и понео је опет ка Црном мору. Но, овога пута аветињска лађа није отпловила даље од ибарског моста у који је ударила и преврнула се на бок.
Све остало је историја, додуше тужна, али тако је то са свим вредним стварима, то је ваљда правило постојања да и краљице на крају заврше трагично, као просјакиње, беднице или олупине, живота или људске малодушности.
Високо горе, уз Ибар, на самој обали реке, тик испод Шумарске школе, данас се налази нешто за шта нико жив не би могао ни да претпостави о чему се ради. Барака, шупа, трошни и невременом руинирани кокошињац, склониште за наркомане или неки други неидентификовани од дасака намонтирани ћумез. А то је Ниња, или оно што је од ње остало, некада понос Kраљева и Kраљевчана, данас само хрпа црвоточних греда и летвица, металнх окова и зарђалих ексера. Трошна, као и сам живот, самује, далеко од људи, далеко од света и од саме себе, никоме више потребна, неспособна да подсети чак ни оне бивше љубавнике који су се на њој љуљушкали гледајући се у очи на те лепе тренутке. Напротив и готово сурово опипљива као сведочанство пролазности свега траје Ниња и трајаће до последњег ивера, као неугасла искра у свести свих оних који знају и сећају се да је негде доле, била некад, раскошна у својој аристократској љупкости и дарежљивости, комплетна Kраљица Ибра у свој својој гиздавости, лепоти и заводљивости. Данас је на истом месту само сплав, без једрењака, али за љубитеље сплавова и сплаварења то можда и није толико битно, мада мало романтике не може да смета, чак и кад од тога нема никакве користи. Али, коме је до романтике кад бродови тону? А да људи имају душу још није доказано, као што није доказано ни да је немају. За разлику од бродова.
Иван Рајовић