Гочки сусрети које су организовали наши другари из Краљева на почетку сваке године, у другу суботу у јануару, били су догађај коме смо се сви радовали. Стандардни састав попуњавали су и други, понекад и гости, као и ми који смо долазили из Београда. Углавном Гордан и ја, ређе Флегер, јер је дуго боравио у Москви. Ни моја честа путовања нису увек дозвољавала да присуствујем овом несвакидашњем дружењу, али неколико одлазака остаће увек присутно у мом сећању.
На дан поласка, скуп учесника био је у кући нашег „медика” Чварка, код моста на Ибру, где нас је чекала гибаница и врућа ракија, уз домаћинов мед и хладну ибровачу! Када је окупљање и освештење завршено, полазило се аутомобилима по утврђеном редоследу и договору који се морао поштовати, посебно због зимских услова, и пута који није био прикладан за вожњу по снегу!
Прва стајанка на том путу била је у кафани у селу Каменица, где су се уз врућу ракију распредале приче и шале које су у нама увек будиле осећај задовољства што смо заједно, и враћале нас у нека лепа времена. После краћег задржавања, кретали смо на најтежи део пута, јер је почињао успон са пуно кривина. Уз пажљиву вожњу, стизали смо на Брезански превој, односно „на вр› Брезне”, како смо говорили за место одакле се пружао диван поглед на четинарске шуме Гоча, са ретким пропланцима покривеним дебелим снегом.
Доласком на ова врата планине, почињао је прави ритуал. Пошто би очистили снег са дрвеног стола и две клупе направљене на овом видиковцу за путнике, почело је са наздрављањем, уз обавезно фотографисање, после чега су подељени беџеви за ту годину што је значило да су Гочки сусрети отворени.
У огледном добру шумарског факултета, где смо стизали пред подне, у трпезарији нас је чекао постављен сто, који је убрзо био препун јела и пића које смо понели са собом, као да ћемо на Гочу остати недељу дана. По завршеном ручку, одлазили смо у шетњу по снегу, по стазама у околини овог планинског насеља, јер ван њих снег је био велики, а густа шума не баш гостољубива. Иако је било хладно, приче и шале нису престајале; некада смо сви слушали једнога, што је било врло ретко, јер смо обично сви причали у исто време, желећи да се обавестимо о догађајима који су се догодили од када се нисмо видели; или смо се у тим причама сећали, сећали…
Из књиге „Путовање данским краљевским возом“
Славољуб Маржик