У својој филигранско-кујунџијској радионици „Филигран-Покимица„ у Краљеву, Горан Ристовић у духу старе српске традиције призренских мајстора израђује уметничке предмете од најфинијег сребра. Сви предмети су уникатни, ручно рађени, а нека од ових ремек-дела српске филигранске уметности налазе се у најзначајнијим православним храмовима широм света, попут 6 сребрних филигранских кандила изнад Витлејемске Звезде у Цркви Христовог рођења.
Иако су предмети које он израђује у својој радионици у Краљеву примарно намењени клеру и монаштву православних цркава, многи од њих, посебно филиграном украшени крстови и иконе, као и чуваркуће за васкршња јаја у облику реплика чувених Фабержеових јаја, красе многе домове на свих пет континената широм света. Тај његов јединствени дар и радови које прави изазвали су пажњу уметничке јавности што је за последицу имало и неколико самосталних изложби овог зантлије-уметника.
Заслужено, 2019. године Горан Ристовић-Покимица постао је добитник Дипломе Московске Патријаршије за висока достигнућа у црквеном уметничком златарству. Исте године Горан Ристовић, оснивач атељеа „Покимица” и један од светски признатих мајстора филиграна, добио је прилику да свој занат представи на престижном фестивалу у кинеском граду Ченгду и тако помогне да се филигран, елемент са националне листе нематеријалног културног наслеђа, уврсти у листу нематеријалних културних добара Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу.
Ристовић је несвакидашња појава, уметник који је на највишем нивоу сјединио занатско и сакрално, пословно и верујуће, практично и естетско. Његово стваралаштво, и њему сличних, сада има посебну вредност. Данас је људски рад обезвређен, занатство умире у поплави индустријских производа, неквалитетних али јефтиних.
У радионици „Филигран Покимица” обновљен је племенити смисао, божанска димензија рада, служење мајстора вишим циљевима од свакодневног преживљавања или претераног богаћења. Његов рад има сакрални значај, подсећа на прошле вредности и неисцрпне могућности у ономе што се исправно чини. Не треба заборавити да је Јакоб Беме, један од највећих ренесансних мислилаца, у приватном животу био обућар. Можда више од поверења у духовну и материјалну вредност ручног рада, у радионици „Покимица” враћена је вера у примењену уметност. У време када се стварају безбројни псеудопредмети, лажни објекти за лажне, вештачке, тржишно усмерене потребе, када безброј предмета свакодневно заврши на ђубришту а смеће постаје већи проблем од воде, хране и енергената, јер се предмети стварају за одређени кратки рок употребе, чиме се не поштује природа као божје дело, један среброделац се усудио да ствара за вечност, за сјај и лепоту, за Бога и Христоса.