Овај текст је реакција на фотографију некадашње пасареле,
која је објављена у Сиџа групи
Свака ваша објава, једно сећање. Свака слика, огледало младости. Моја једним делом на мосту, тако сам као дете звала – пасарелу. А пасарела или «мост», за мене је био међа два света. Један је живео у Југ Богдановој, где сам одрасла. И плесао своје навике, потребе и обавезе. Други а заправо исти свет, је ишао преко пасареле на посао. Тај свет би раним јутром махао још полумрачном небу, палећи светла у својим домовима. Меки или јаки кораци одзвањали су спратовима. Мирис прве кафе и домаћег хлеба са испрженом кајганом чекао је на столу. Негде у потаји надали смо се да ће доручак код куће бити замењен најбољим буреком код Мусе. Нос прислоњен на прозор собе значио је дубоку удубљеност у буђење зоре која чека да пружи још један занимљив, садржајан дан. Мајчин позив за доручак, прекидао је дечију радозналост, док би тата већ стављао у џеп сакоа пакло „Мораве„ и журно излазио ван заједно са мајком.
Звук сирена фабрике Вагона и Јасена звао је раднике на посао. Водио их је преко те исте пасареле, носећи њихове бриге, среће и туге. Колико људи је прошло пасарелом до пензије. Колико њих је нису дочекали. Затварањем фабрика, завршило се једно време моје мајке, дактилографкиње. Јасена више нема, а најлепше ми је било да је чекам на тераси петог спрата и машем. Њену плаву косу препознала бих међу хиљаду жена. И мирис индига на рукама.
Слађана Печорбић