Трећи час смо одржали у Башти на Ибру. Некако смо у Башти највише волели да попијемо пиће или кафу, јер је она постојала још из нашег времена и времена пре нас, а и Ибар је ту да нас подсећа на младалачке несташлуке.
Некада је Башта на Ибру била култно место града. Увек пуна гостију који су долазили на роштиљ и да би слушали добру музику, која је углавном била забавна. Ми клинци, умели смо читаво вече да престојимо испред бине и да цупкамо. Готово нетремице смо посматрали музичаре, певачице и певаче и трудили се да упамтимо све песме, које ћемо и сами певати пар деценија касније.
Усред Баште се налазила фонтана „на спрат“, из које је допирала свежина у спарним летњим вечерима. Испод Баште протиче Ибар, који је такође доносио свежину и мир, поскакујући заједно са месецом који се огледао у њему, и играјући луди плес са облуцима, од којих су неки одлазили са њим у нове авантуре.
Док седимо у башти ресторана и пијемо подневно пиће, понављају се ситуације већ виђене на ранијим прославама. Као што су наши пријатељи некада показивали фотографије своје деце или са сопствених венчања, сада су из ташни и других преграда извиривали њихови унуци или деца која се венчавају са крунама на глави. Из наше генерације нико није био крунисан. Такво је било време.
Нас неколико је понело албуме где су се налазиле слике из забавишта, основне школе, гимназије, до ових последњих дружења. Албуми су кружили од једног до другог и сви смо са пажњом гледали забележене тренутке наших живота. По томе како смо некада позирали, највише смо подсећали на децу која играју игру: камени човек.
Ближили смо се педесетим годинама живота и неки од нас су носили наочаре за читање. Није то још увек била велика диоптрија, али више нисмо могли да читамо и разазнамо текст, макар и када би најдуже истегли руке. Један део генерације се још увек кочоперио својим добрим видом и добрим слухом. Али када су разгледали слике из прошлости, хватали су се за наочаре које су им биле најближе. Диоптрија било чијих наочара је одговарала свакоме од нас. Били смо и остали генерација!
Усред разгледања фотографија и евоцирања успомена, на капији Баште се појавио месни „џез оркестар“, Цигани са дувачким инструментима и огромним бубњем, и музиком која је улазила у моду. Била је то обрада песама за трубе и остале лимене дуваљке. Сабор у Гучи је постојао од шездесетих година, али трубе и трубачи су постали незаменљиви део било које прославе, тек после протестних шетњи, када се ударало у сваки комад неког предмета који је производио звук. Схватили су Цигани да је дошло њихових пет минута и да могу годинама да „врте“ неколико песама. Само је потребно да се направи што већа бука! Никоме не смета што нам је Ђурђевдан дошао 17. маја, а Месечина усред белог дана…
Већина присутних, када су се чули звуци труба, почињала је да пљеска рукама, скаче на ноге, цупка око музиканата и ставља понеку новчаницу у левак инструмената.
Данас Башта на Ибру живи само у сећањима…
Буба Станковић Рашковић
(Одломак из „Матурског Плеса“)