У Краљеву је одувек био и остао обичај да познанике памтимо или их тако ословљавамо, не по имену, него по надимку. Зашто је и како неко добио неки надимак, сваки је прича за себе. Зашто се Перенчевић Милан одувек одазива на надимак ,,Руњо’’, заиста се не сећам, мада смо школски другови.
Рођен 1941. године у близини места на коме ће група младића, далеке 1948. године направити, у строгом центру града, терен за кошарку и притом основати клуб ,,Слога’’. Руњо од раног детињства добија ,,своје’’ пољанче за игру. Расте гледајући тренинге и утакмице легендарне прве петорке ,,Слоге’’: Славко, Андро, Кондис, Новка, Чаво. Када ,,Слога’’ после пар година од формирања, оснива пионирски тим, у њему је и Руњо, а као тренера памти Славка Маржика.
Кошаркашка лопта му постаје главна преокупација, тако да већ као гимназијалац са 17 година улази у први тим и добија све већу минутажу у игри. После завршетка гимназије 1960. године уписује студије у Београду. Станује са легендарним Сретом Драгојловићем, репрезентативцем и капитеном Црвене Звезде, тренира свакодневно са Звездом, а игра и даље за Слогу. Путује возом свагог петка на утакмицу, без обзира где Слога игра. Звезда га жели као играча, али ,,локалпатриотизам’’ је јачи, остаје у Слоги. Тако се због кошарке, студије стављају у други план.
Понекад случај, срећан или несрећан, одреди путању нашег живота. На утакмици у Ужицу Руњо у жару игре пада и ломи руку у лакту и ту (упркос свим покушајима рехабилитације) престаје његова кошаркашка каријера.
Живот, наравно, иде даље. Женидба, рођење ћерке, борба за егзистенцију.
Појављује се могућност одласка за Америку. Шта чинити? Човек када је сам одлучује брже, међутим ту је породица. Одлази, најпре у Милвоки 1967. године, па затим у Чикаго, пошто му жена Мира, иначе балерина, добија ангажман у Чикашкој опери.
Америка, тога времена, пружа свакоме, ко хоће и уме да ради, шансу. Без знања језика, без неког конкретног заната, само захваљујући младости, добром здрављу и упорности, радећи читав низ различитих послова дуги низ година, борбе за опстанак, живот постаје знатно бољи. Сав уложени велики рад и труд приближио га је ономе што сви досељеници сневају: ,,америчком сну’’
У Чикагу добија и сина и тако комплетира породицу.
Ако сте за тренутак помислили да је заборавио кошарку, грдно се варате. У Чикагу, када може, похађа како се то тамо каже ,,Клинике“ на којима се кошаркашка игра проучава као научна дисциплина.
Ипак, као пензионер, после готово 40 година, враћа се у родни град. Деца, како то обично бива у животу, остају у Чикагу. Одрасли су људи, имају своје животе. Леп живот за сигурну старост је обезбеђен, али је остала вечита жеља за кошарком, која је испуњавала цео његов живот.
Ђорђе Симић