У припреми текста о туризму у Краљеву од једног саговорника сам сазнала да је туристима у Краљеву могуће понудити и јахање коња, штавише школу јахања. Кренувши тим трагом стигла сам до Мрсаћа. У овом селу на 15-ак километара од Краљева налази се имање Ненада Митровића, власника Коњичког клуба “Западна Морава”.
Ненад Митровић има пет коња, од којих су три активна, или како се то каже “у раду” – једног енглеског пунокрвног галопера Валда и два липицанера Јана и Дени. Остала два коња су времешна примадона Мента, арапска кобила далеко зашла у године – има их 27 што је, каже Ненад, као човечијих око 80-90 година. Ту је и пони Нађа, који служи само за разоноду.
Ове расе коња, погодне за трке и дресуру, су управо оно што разликује клуб “Западна Морава” од осталих узгајивача коња на подручју Краљева. Има у околини људи са више коња, али су то углавном расе радних или теглећих коња.
– Код нас се може долазити у школу јахања и за ову услугу има највише интересовања. Ко је већ савладао основе, може јахати рекреативно у ограђеном простору. Искусни, обучени јахачи могу ићи и на теренско јахање, у слободном простору, али у контролисаним условима. То значи у природи, јер не сме коњ да галопира по асфалту – истиче Ненад.
Час јахања траје у зависности од психофизичке спремности јахача: у почетку до пола сата, а кад ојача и дуже од сат времена. Ненад Митровић сматра да Србија нема неку нарочито јаку коњичку традицију. Сматра да је она нагло прекинута још у средњем веку са падом под турску власт. Коњарство у Србији оживљава од 19. века, а Ненад издваја напоре краља Александра Карађорђевића, који је стимулисао развој коњарства и коњичког спорта.
Иако је “Западна Морава” регистрована као коњички клуб, на спортским тркама не учествују, јер је то превише скупо и захтевно за овај скромни коњички клуб. Квалитетни тркачки коњи су врло скупи, више десетина хиљада евра. Али ту није крај улагањима за оне који би да се такмиче: потребно је платити доброг јахача и још читаву логистика која прати учешће на тркама. Са на крају сасвим неизвесним резултатом.
Зато Ненад са жаљењем констатује да се овим спортом углавном баве деца имућних родитеља:
– У целој Србији имају можда два-три врхунска ветеринара за коње, можете замислити колико коштају само њихове услуге. Али, на срећу, ја не живим од коњичког клуба. Основао сам клуб да бисмо се легално бавили школом јахања и да би људи овде легално могли да долазе да јашу. Зато мени није стало да по сваку цену узмем паре.
Власник јединог краљевачког коњичког клуба има неуобичајен животни смер – већину заведу “светла великога града”, а њега су завели и у Мрсаћ довели моравски врбаци и дедовина.
Ненад Митровић је рођен у Београду. У Београду стасао, засновао породицу, радио као електричар у Електродистрибуцији, имао стан. Мислио би човек, ситуиран живот, шта лепше пожелети! Али све време у срцу је негде шумела “песма преодавна” о Морави, њеним скелама и воденицама, непрегледним пољима. А у главу све чешће навраћала чињеница да у Мрсаћу чека велика кућа коју је отац саградио као викендицу. Биће да ни Ненадов отац, становник Београда, није био свестан зашто прави толику кућу у Мрсаћу, из ког је потекао, нити је сањао да ће се син ту једном вратити.
И тако се Ненад у својим 40-им годинама са породицом преселио у Мрсаћ, на имању које је у поседу Митровића већ око 170 година.
Свестан да спортско коњарство превазилази његове могућности, па можда би се могло рећи и амбиције, а у жељи да што више људи упозна са коњима, Ненад је почео да учествује на туристичким манифестацијама на којима се он и синови појављују као средњовековни витезови.
Прва таква манифестација била је “Маглич фест” и Ненад је био одушевљен реакцијом посетилаца и бројем људи који су пожелели да узјашу коње. Имају и одоре за коње, приказују борбе по угледу на средњовековне. Међу ретким су српским витезовима који се појављују са коњима. Ненад у томе види велики туристички потенцијал Краљева:
– Краљево је град са фантастичним могућностима. Ево, из ове равнице и питомине у мом Мрсаћу за пола сата сте на врх планине! Око Краљева има много тога за туристе: манастири, планинарење, јахање, рафтинг, параглајдинг, планински бициклизам, па ево и витешке борбе… Преко дана би туристе требало водити на ове активности, а увече их враћати у хотел у граду, где би имали и активан друштевни живот. Мислим да савремени туристи то желе… Само још да неко све ово организује. Јер туристи су данас навикли и на висок стандард и пратећу логистику. Он хоће у природу, али да буде потпуно безбедан – овом визијом туризма, око које се одмах сагласисмо, закључује наш разговор Ненад Митровић, власник јединог коњичког клуба у Краљеву.
Радмила Весковић – Портал Круг