После 43 календарске или 42 сезонске године, одбојкаши Рибнице су поново освајачи националног Купа. Ова генерација одбојкаша је у марту 2021. године поновила историјски успех ондашње славне генерације која је 1978. године у Новом Саду освојила Куп Југославије. Тада је Рибница на финалном турниру била на победничком трону испред екипа Војводине, Модриче и загребачке Младост Монтер.
Поводом историјског успеха, у Краљеву је уприличено велико славље навијача. Успех је употпуњен и чињеницом да ће Рибница репрезентовати земљу у Купу Европске конфедерације (Куп победника Купова), што је био први званични наступ краљевачких одбојкаша на међународној сцени. Индустриалес из Мадрида је била прва и лака препрека, јер су остварене две максималне победе. А онда се те 1979. године десио истински спектакл. У госте стиже најбољи клуб Европе тих година, Панини из Модене. Многи Краљевчани ће док живе памтити ту прву утакмицу. Неколико хиљада људи није могло да уђе у препуну Халу спортова на ибарском Кеју, многи су желели да виде најбоља европска и светска имена одбојкашког спорта. За тог одбојкашког гиганта играо је најбољи играч планете, бразилски велемајстор Рајзман. Тада непозната Рибница се није уплашила пред великаном и после велике борбе Италијани су славили 3-2. У ревншу је Панини оверио пласман у наредну рунду такмичења. Та прва европска година утрла пут новим генерацијама да наставе стазама, ипак, непревазиђене генерације играча предвођене браћом Александром и Јованом Бићанин, браћом Љубом, Зораном и Мишком Ковачевић, Терзићем, Продановићем, Вилимановићем, Миковићем, Радаковићем, Стојановићем, Филиповићем и другима, под диригентском палицом тренера Драгана Николића.
У знак поштовања према тој славној генерацији, садашња се на финалној утакмици против крагујевачког Радничког (3:1) одиграној у Врњачкој Бањи, одужила симболичним гестом. Краљевачни су играли у дресовима на којима су били портрети играча из 1978. године, а после меча су обукли мајице на којима је писало: «А сада мало ми». Један од јунака меча Иван Тодоровић одиграо је цео меч, иако је сломио шаку. На финалном мечу је блистао и Предраг Бићанин, који на свом дресу испод броја 10 имао лик свог оца Александра. У разговору са Ацом Бићанином, он је истакао да је велика ствар што је у Рибницу дошла млађа генерација која води клуб. Управо та свежа крв је нови замајац који ће клуб где су поникли и стасали бројни асови попут Дејана Брђовића, браће Николе и Уроша Ковачевића, Вељка и Влада Петковића, Срећка Лисинца и многи други дугорочно поставити у сам врх српске одбојке, рече Ацо и додаде – А, ми старији ћемо са задовољством и поносом испратити све успехе наших наследника у сваком смислу.
Садашња трофејна генерација Рибнице на чијем је челу шеф стручног штаба Милан Симојловић, и играчи: Иван Тодровић, Предраг Бићанин, канадски интернационалац Нејтан Делгајдис, Александар Стефановић, Жарко Убипарип, Владимир Гајовић, Милош Крстески, Вукмировић, Рудић, Петрашиновић, Ратковић, Живановић… представљаће националну клупску одбојку у европском такмичењу ЦЕВ Куп.
А, како је све почело? Већ давне 1954. године група младих људи из краљевачког насеља Рибница почела је да пребацује лопту преко мреже и већ те године забележене су прве, додуше, незваничне утакмице са екипама из окружења. Није било уопште спорно како ће се новоформирани клуб звати. Рибница је било логично име, а тада је почела да се пише историја клуба од великог угледа и значаја.
Родоначелник овог спорта у Краљеву, први играч и тренер био је Душан Боле Бошковић. Иако „у годинама“, он је до 2018. године када је преминуо, био активан у клубу – водио је школу одбојке, био је и тренер пионирских селекција. Нико у земљи није имао тако истанчан њух да пронађе великог одбојкашког талента, јер кога је Боле препоручио, тај постаје играч, репрезентативац.
Прве године рада клуба су биле тешке, али су зато резултати остварени на терену дражи и значајнији. Године су пролазиле, Рибница је одбојкашки “бујала”, нарастала, а круна тог рада је почетак седамдесетих година када стижу до савезног ранга такмичења. Цео град је био на улицама те, сада давне, 1974. године (опет година јубилеја) када је краљевачка Рибница стигла до прве савезне лиге. Тај успех је условио изградњу садашње старе Хале спортова, а остаће забележено да су краљевачки одбојкаши прву прволигашку утакмицу као домаћини одиграли у дворани крај Мораве, у суседном Чачку. Одбојкашке утакмице биле су све посећеније, тражила се карта више и тада је било јасно да улазак у прву лигу неће бити и највећи успех. Први је стигао те 1978. године када је победник Купа Југославије постала краљевачка Рибница. Они су шест пута представљала земљу у Европи и у Купу ЦЕВ-а (Европска одбојкашка конфедерација). Одиграла 25 сезона у елитном рангу такмичења, четири пута испадала из елите и враћала се тамо где јој је објективно и место.
Сазревале су нове генерације играча, а имена Дејана Брђовића, Вељка Петковића, Уроша Ковачевића и Срећка Лисинца остаће забележена златним словима, јер су стигли да са репрезентацијом освоје прегршт медаља на великим такмичењима, европским и светским првенствима и Олимпијским играма. Не треба заборавити ни Милана Жарковића, Жељка Булатовића, Александра Сеничића, Горана Илића такође некадашње играче и успешне тренере у нашој првој лиги, па Драгутина Балтића у Словенији, Спасојевића и Миковића који су тренерски рад почели да обављају у Француској. У новијој историји треба поменути имена Дејана Миладиновића, Томислава Поповића, Драгана Ђорђевића, Слободана Илића, Мирка Ристовића, Владе Петковића, Николе Ковачевића, Младена Бојовића, Мирка Радевића, Бошка Мачужића, Александра Бошковића, Предрага Зуцовића… Много је имена која једноставно не могу да стану у ово простора, али су она обележила 67 година постојања одбојкашког клуба Рибница.