Ја сам Драгана, ћерка Душанкина, унука Радојева и чукунунука Тасова. Мајчини су из засеока Ракија на Гледићким планинама, између Краљева и Крагујевца. Тамо је сада остала само ујна Радојка, гази девету деценију, добро се држи. Ево, седимо нас две, грејемо се уз “смедеревац”, причамо о свему… Одједном, поче Радојка:
– Знаш ли ти, море, да је нашу ракију некад пио и књаз Милан Обреновић?! Причао ми свекар, твој деда Бранко. Крајем оног тамо века ово била јака домаћинска кућа, твој чукундеда Тасо је био вредан и промућуран човек. Бавили се трговином, имали “везе” у Београду, терали свиње у царевину, враћали се у касно лето са пуним бисагама свега и свачега. Терали су крдо “моравки”, а крдо бивало велико! Посебно ако је жир те године добро родио…
Сетисмо се онда деда Бранкове приче да је његов брат Радоје пред крај рата, када су их партизани натерали у земунице, негде на Тасовом брду закопао ковчег пун “корешподенције”, ордења, породичних докумената… какво би то благо било кад бисмо нашли ковчег! Стално сам се питала како су се онда, пре скоро 150 година, у овом заџепку Србије моји преци описменили, са киме су се и о чему дописивали… али нико није знао где је Радоје закопао ковчег. Ипак, неке папире или је заборавио или није стигао да склони, а остале су и приче.
Писао је Тасо у Београд често, пријатељима и, што би се данас рекло, пословним партнерима. У Гледићу се сматрало да има јаке “везе” и да лично познаје неке министре. На пример министра војног Грујића, говорило се чак да су пријатељевали, али Тасо то није често истицао.
То пријатељство је датовало још од борби за ослобођење Врања. Е, то су биле “везе” – министар и редов, Шумадинац. Прича се по Гледићу да је Тасо, баш ту близу Врања, након тешких борби са Идризима, срео случајно министра војног Грујића. Шта би стасити Шумадинац из засеока Ракија понудио свом министру него ракију! Из свог јанџика извади малу чутурицу, чувао је тамо са ситним парама ко највеће благо, и наздрави:
– Здрав’си, госн министре!
– Од Бога ти здравље, делијо! Је ли то та чувена ракија из твог села?
– Јесте, волио би и књазу Милану да поклоним!
– Видећемо, Тасо, видећемо…
– Стараћу се, госн министре!
Тасо у том рату заради медаљу и споменицу од врховоног команданта војске његовог височанства господара и књаза српског Милана Обреновића, коју је баш потписа Сава Грујић, министар војни.
Писао је после Тасо 1887. године том министру војном Грујићу, потоњем председнику владе… писао, али богме и добијао писма, знало се то у овом нашем народу. Писма из министарстава – то никако није могло проћи неопажено у целом Гружанском срезу.
Тамо негде средином века филоксера је уништила винограде у нашем крају, па су моји преци прешли на гајење шљива и справљање ракије. И Тасо је ракију спремао, претакао, ценио, загледао… Знао је да је најбоља у крају ал’ шта ће рећи министар, можда и краљ Милан, када добије флашу ракије?! Спремао се Тасо за Београд. Запамтио је обећање.
Била су то тешка времена. Свиње нису могле да се воде преко Дунува, већ су аустријски трговци, искусни и препредени, долазили у Србију с пролећа – док су свиње још биле мршаве. Куповали по цени од 70-80 гроша за пар, па су после са њима водили озбиљну трговину по Аустрији и по другим европским земљама… Тасо и Леко не хтедоше да продају своје “моравке” у бесцење, него их оставише за јесен. Жир је те године био родио ко луд. Тако је Тасо имао рашта путовати за Београд. Наточио је у налепшу флашу своју ракију од “шумадинке”, наше “ранке”, и правац Влада Краљевине Србије.
Шта је тачно са ракијом било, не знамо, али се зна да су Тасо и Леко те године ухрањене свиње терали право у Земун неком Грофу, који се обогатио на нашим “моравкама”. Прича се да је тај Гроф заволео нашу ракију од “ранке” више него свиње “моравке” и да је чак хтео и да посети Таса у засеоку Ракија. И још се причало да је и сам Краљ Тасовом ракијиом служио тог Грофа на пријемима које је често приређивао и на којима се седело до касно у ноћ…
И ево смо после 135 година опет у Ракији.
Ја Драгана Вељовић у част свог чукундеде Таса и 1887. године напавила сам лимитирану серију од наших најстаријих ракија. Поносна на своје претке, загледана у будућност, снагом воље и љубави према правим вредностима, традицији и модерном добу, крупним корацима корачам ка Европи и Свету! Живели!
Драгана Вељовић
село Гледић, засеок Ракија