Карановац је до 1815. године представљао важно турско упориште, па је у следу важних историјских догађаја више пута рушен и паљен а познато је да се у њему није развио већи српски део насеља. Стога изненађује податак да се крајем XVIII века у Карановцу појављују први учитељ и школа. У Поменику знаменитих људи М. Ђ. Милићевић за Костић Николу рођеног око 1769. године у Мрсаћу, наводи:
„Књигу је учио у Карановцу, данашњем Краљеву, у некога учитеља Тодора Рапе, који је посадио код краљевачке цркве, две липе које се и данас држе и напредују.“ Према броју домова у Карановцу, који је забележио Митисер 1784. године, 11 српских и 89 турских, и месту рођења првог познатог ученика Николе Костића, Мрсаћ, може се закључити да је први учитељ Тодор Рапа био приморан да ученике тражи и ван Карановца не би ли себи обезбедио елементарне услове за живот.
Појава првог учитеља и школе у Карановцу је од изузетног значаја. Ширећи се из манастирских зидина, слова и бројеви крећу у народ кроз народне школе. Тако је било и у време Првог српског устанка. Међу 40 школа у Србији је и школа у Карновцу која ради од 1805. до 1813. И у овом периоду број кућа је мали, само 20 домова, колико је 1808. године забележио руски мајор инжењер Гранберг приликом прегледа српских шанчева.
Рад школе потврђује свакако и податак који налазимо код Симе Милутиновића Сарајлије. У време Хаџи Проданове буне, 1814. године, Турци су напустили Карановац и Ћехаја-паша је упутио с нешто војске Радосава Јелечанина и Латиф-агу да га чувају. При уласку у Карановац затекли су неколико „Србчади ђе харају по кућама и дућанима града, пофатају иј све и посијеку“, осим једног, што је Радосав измолио од Латиф-аге, а који је био „писарчетом“ код Димитрија Кујунџића и за кога Сима истиче да је после спаса „у вароши Трстенику ђаке учио и школу држао.
До доношења првог закона о школама у Србији рад школа зависио је од односа и схватања појединаца. Учитељи су били препуштени сами себи и својој сналажљивости, а рад школа није био је континуиран.
О односу према школи у Карановцу у првој половини XIX века најупечатљивије сведочанство оставио је учитељ Геогрије Николић. У жалби упућеној кнезу Милошу 6. септембра 1823. године обавештава га о својим учитељским невољама. Том приликом није изоставио назначити да је у Карановац дошао за учитеља захваљујући препоруци „Благороднога обор кнеза и Господара Василија Поповича“, али због малог броја ученика додатна средства за живот морао је да зарађује радећи „штогод се писменога посланија тиче“ приликом изградње цркве.
Драган Драшковић (одломак из књиге Одрастање у Краљеву)