ЉУДИ

ХРОНИКА САВЕ ЈАБЛАНА

Саво Јаблан је умро у деведесетитрећој години,  после само неколико дана проведених у старачком дому. Кратко и  јасно…  Оставио је писани тестамент у коме је, све потанко, написао, коме шта оставља…

Наравно,  ту је био записан и цео протокол за сахрану…  Музика на сахрани је била „програмска“: Ацо Намешталка са хармоником и списак песама.  „Врбас вода носила Јаблана…“ – та под обавезно и још неколико. И никакве говоранције , није било. Нема ту шта да се прича…

Здравко је био начелник мурије, стари удбаш. Саво га је учио да хвата сомовину на Морави. Све лепо припреме, лескове штапоме, мамце, ранце са хлебом, сланином и, наравно,  флашом ракије. Дружење је трајало све док Јаблан није приметио да  је Здравко, у туђој њиви, поред Мораве, убрао неколико печењака. Еј бре, начелник мурије, саспео да га Јаблан ухвати у крађи. Он лично…  И истрага је завршена на лицу места. Више се дружили нису. Саво је хтео да га пријави мурији, али како да пријави њега, њему!?

Саво Јаблан, ни рођеном сину није праштао ситне лоповлуке, а камо ли да опрости начелнику мурије. Давно је то било… Тек, Јабланов син је , из школе, донео пенкало „Пеликан“ . Еј бре, пенкала је била право богаство. Није то могао свако да има.  Кад заденеш пенкало у сакоу, то му дође као „статусни симбол“ – поуздан знак да се ради о писменом човеку.

И кренула је истрага. Није вредело оправдање да је пенкала нађена , случајно, негде на путу и да није украдена… Тек, Јаблан је , те   шездесетиосме године, прошетао рођеног сина, кроз главну краљевачку улицу. Око врата му је окачио таблу на којој је писало, кратко :“ ЈА САМ ЛОПОВ !!!“ Народ се окретао, неки се крстили, и левом и десном… Високи, подадули жандар, кога су сви у чаршији,звали „Стриц“,  зауставио је  „Претисову“ бициклу, ту на краљевачкој калдрми, видевши Сава, његовог сина и ону таблу. Зашкрипале су гуме. Онај његов пратилац, умало није завршио у прашини. То су биле оне  бицикле, са два седишта- „службене- полицајске“, па два жандара, возе исту бициклу и заједно гурају педале.

Саво и не сачека да га ишта питају, одмах се ухвати за  џеп микаде сашивене од скраћеног железничког шињела и извади своју личну карту.

-„Ово са ЈА…“ – готово дрекну на оне жандаре, показујући слику из личне карте, „А ово је мој син, ЛОПОВ !!!“ – показа прстом на збуњеног дечака са оном таблом око врата.

Они жандари одмахнуше руком, некако ухватише равнотежу на двоседној бицикли и одјахаше низ калдрму.

У пензију је отишао рано… Пензија је била солидна, а и дуго је трајала. После су у селу причали да нико није, да простиш, јебао мајку пензионом фонду, као што је то учинио Саво Јаблан.

Злобници су говорили да је у пензију отишао превремено, јер није најбоље видео, а за железничара је вид битан. Кажу, није прошао на систематском прегледу.

Било како било, тек пензионерске дане је проводио поправљајући сатове, онако самоук. Имао је оно сочиво које се постави на око и нешто мало ситног алата. Посла је било јер, свака кућа је имала онај будилник са два звона. Сат је морао бити тачан, исправан и подмазан, како домаћин не би каснио на посао у Фабрици вагона. За домаћице, време није значило ништа, јер оне су, обично, доконисале, плеле шустикле и водиле аброве.

Пиштољ је имао…  Стари тројефејни, немачки „Лугер“.Купио га је „на црно“ од шверцера у неком возу, код Винковаца. Ископао је рупу између две рингловске цигле у зиду и ту је крио оружје, злу не требало. А онда је његова жена Милица, поскидала слике са зида, да би окречила кујну и ту је открила ону рупу у зиду са замашћеним „Лугером“.

– „Мићо!!!“ – тако је  Саво ословљавао свакога, јер му је било лакше да људе тако зове, него да им памти имена.

Онда би обично шмркуо ноздрвама, па наставио:  „То кад ти жена открије да имаш пиштољ, можеш одма’  да га бациш у Мораву…“

Тако је и било. „Лугер“ је завршио негде у таласима Мораве.

Авлија му је била педантна, уредно подигнута вињага са тамљаником, двориште покошено, цвеће поред стазе… Испод трешње су висили лескови штапови за риболов, окачени,  горњим крајем за гране, а на доњем би висила кофа или канта, напуњена каменом.  Тако се штап сушио и уједно, под теретом оне кофе са камењем, исправљао.

За сомовину је био „доктор“. Мало, мало, па је под вињагом, висио  моравски сом, тежак и по неколико десетина килограма. Тек да види народ, који пролази улицом… Јер џаба ти је да будеш јак у риболову, ако не умеш да се хвалиш.

Тамо под стре›ом је био сложен алат: коса, грабуље, вила, секире… Све, под конац, окачено на ексерима… Нема, да нема… Они лошији домаћини су код Сава зајмили по коју алатку, ако им, којим случајем, падне на памет да  уреде дворишта или окрче врзину… Дешавало се да месецима не врате позајмљену алтаку, па чак и да, поново дођу по неку другу.

Онда их Саво Јаблан, одведе под ону стреју, скине, већ пожутело,   парче папира са ексера, натакне наочаре и званично констатује: „ Мићо, тог и тог датума, у толико сати и толико минута, узео си лопату, а ниси вратио !?“ Пре тога би, обавезно, шмркнуо ноздрвама, тек да најави нешто озбиљно и много важно.

Тамо, под вињагом , је била свадба. Женио је сина јединца. Оног истог, на коме је примењивао „спартанско васпитање“, са почетка ове приче. Свадба је била домаћинска, онако како се , у то време, могло: поређају се астали, наместе се клупе, преко оне вињаге се постави најлон, за случај да, не дај Боже, удари киша или нека арлауџа.

У неки вакат, кад су сватови били већ подобро загрејани, комшија Вучко извади „Збројовку“ и кроз вињагу избуши онај најлон. Било је то на другој строфи песме „Седамдесет и два дана, на мом срцу лежи рана…“ Саву , то не би баш потаман, али оћута.

Другог дана свадбе, онај ужи комшилук се окупи на доручку, онако мамурни и још, аман пијани. Саво их, опет, дочека и посади да свако седне на своје место. То је важило и за Вучка. И он је морао да седне, тачно тамо где је седео претходног дана, када је, погођен песмом, избушио најлон на вињаги.

А онда се отворило небо и поче киша, јака, да јача не може бити. И кроз оне рупе „калибра 7,65 милиметара“ вода је, у млазу, ишла Вучку, право за врат. Тек да га научи памети.

И тако…  У старачком дому, Саво Јаблан, није могао дуго…

У  деведесетитрећој години „Врбас вода, је однела Јаблана…“

Раде Велизаров Ерац

Оставите одговор