Ручно исписану таблу изнад дрвеног шибера на металном киоску кога је одавно начео зуб времена, лично је написао Јовиша Гуџулић. Овај краљевачки сајџија већ 50 година не ставља катанац на своју радњу на аутобуској станици. Ту поправља старе сатове, или како то он воли да каже, успомене које се не заборављају. „Да нисам то написао ја сам могао свој киоск да отерам кући. Народ воли успомене и поштује ме“, истиче Јовиша.
За поштовање су и Јовишине године, напунио је осамдесетпрву али успомене поправља и прековремено. „Увек сам оран али уморан од своје заљубљености у посао. Не волим да издам себе, мада има тешких поправки“, прича Јовиша.
Од седамдесетих година до данас оживео је на хиљаде сатова и успомена својих муштерија. „Сад је народ уморан од ове технологије. Има успомене на деде, на бабе… Тако је нарочито када се сучељавају са неким проблемом, сете се да се прекрсте Божићу и деди и баби“, каже Јовиша.
Од туђих успомена, у четири квадрата на краљевачкој аутобуској станици, времешни занатлија нема места ни да се окрене. И излог је затрпан старим сатовима. Већина има незнатну материјалну вредност, али то овом занатлији није ни битно. Док поправља сатове, са муштеријама кроз разговор поправи и успомене које се заборављају.
Јовиша има вероватно најстарију бициклу у Србији. И данас је вози од Пањеваца (обод Јарчујка) до своје радње, а на њој ништа није мењао, осим гума.