Дочекивала и испраћала стотине путника дневно – радника, службеника, ђака, сељанки са кофама сира и котарицама јаја, сељака са дењком брезових метли или држалица са обавезним шлајпиком у задњем џепу сукнених панталона (изазов за ординирајуће џепароше). Река путника приспелих раздрнданим аутобусима журно се разливала на све четири стране хитајући за својим послом, заборављајући намргођене и ретко насмејане возаче (ваљда последица разједајућих шуљева) и безобразне кондуктере ( – Снајка како се *ебеш? Моолим?! Мислим докле идеш? – Ајде средина пођи напред! Дај тај што стоји ко удрвенео стојко нека се мало помери напред. Ма удари му цајпер!). Пивопије су одмах опседале киоск ,,Воћара“, гладни киоск са буреком и пецивом а никотински зависници киоск дувана и штампе. Гужва је јењавала до поподневних сати а онда је руља поново запоседала станицу крећући се у супротном правцу. Данас, ђака је све мање, радника готово да и нема, сељаци које смо познавали отишли су на онај свет а аутобуска станица остала је да зјапи скоро празна са новим власником и десеткованим редом вожње. Киосци су отишли у неповрат, само одолева зубу времена сајџија Гуџула који је још увек ту од јутра до сутра са паркираним препотопским бициклом и натписом “Поправљам успомене“. И пар самосталник таксиста који беже од еснафског удружења ко ђаво од крста чекајући жртву – путника намерника да га поштено одеру.
(Из необјављеног рукописа „Краљево од А до Ш“ – Д. Пурић)