Када дође време да се запитамо шта и куда даље са животом често доспемо у слепу улицу. Рођена сам у Краљеву, граду који обожавам. Најлепше тренутке провела сам у њему, сваки део града има своју причу у мом животу. Породица, пријатељи, супруг… све имам ту, на једном месту. Но, то ипак није довољно. Колико год да сам се трудила да опстанем радећи деценију и више уназад нешто је недостајало. Покушала сам да нађем срећу у свему томе, али увек ми је измицала. Завршила гимнзију (друштвено-језички смер), а 2001. године уписала Правни Факултет у Крагујевцу који убрзо напуштам. Враћа се у Краљево и почиње да ради у продавници обуће, где остаје десет година…
Норвешка
И тако једног дана супруг и ја решимо да пробамо нешто друго и ризикујемо све што имамо. Решили смо да пронађемо посао у Норвешкој. Ниједног трена се нисмо двоумили око одабира дестинације јер када сумирамо ЗА и ПРОТИВ, Норвешка има најбоље услове за један нормалан живот. Да мало појасним, када кажем „нормалан живот“ ја стварно на то мислим, желели смо да одемо негде где ћемо моћи да радимо и да од свог рада живимо. Лако је било одлучити, мало теже помирити се са чињеницом да цемо можда морати да се раздвојимо и најтеже је било наћи оно сто тражимо.
Док је он радио ја сам била кући и сваког дана тражила огласе на интернету, сваког дана сам одговарала на десет и више понуда за посао. Прво смо тражили посао за мужа јер је његово занимање тражено у Норвешкој. Знам да звучи мало невероватно али ми смо након годину дана добили конкретну понуду, тј. он ју је добио. Понуда је стигла а у њој све… радно време, плата, слободни дани… све. Нисмо могли да поверујемо, много пута смо се разаочарали до тада. Звали су нас, заказивали разговоре за посао преко скајпа и на крају ниста. Нисмо хтели да одустанемо, да се предамо јер немамо шта да изгубимо. Прихватили смо тај посао, Данило је прошле године 27.маја отишао сам, нисмо знали ни где, ни како. Били смо преплашени, сузе на аеродрому. Неки тренуци у животу се стварно не могу описати речима, туга и страх и километри између нас.
Норвешка је огромна, прелепа и сурова. Сам из једне мале Србије стигао је, да се бори за своје парче неба, за нас двоје.
Уговор је добио на три месеца, све је било супер… само што папири никако нису стизали. За нас из Србије важи посебна процедура за све. У нашем случају проблем је био послодавац, покушао је да Данила превари и на крају је у томе и успео. Једина среца док је радио је то што је за то време добио другу понуду за посао, за себе и за мене. Вратио се кући, али тек након пет месеци, без папира. Мало је одморио и опет натраг, овога пута заједно.
Ја сам била престрављена од пута, посла, свега новог. Прво што смо урадили било је да проверимо шта се дешава са дозволом за рад и наравно опет лажи. Морали смо да идемо на ново радно место и ризикујемо,рекли смо шта се дешава да постоји неки застој са Дачовим папирима. Имали смо среће јер наишли само на добре људе, који су пристали да сачекамо ту у хотелу шта ће даље бити. Да несрећа буде већа, стигао је мејл – ОДБИЈЕН. Шта сада? Све из почетка, нови уговор са новим послодавце и чекање, чекање које убија. А у Норвешкој све се ради споро. Они једноставно не разумеју како је то када постоје ограничења, не схватају шта значи виза, не знају јер их не занима. И коначно, 21. јануара 2015. године опет мејл „Dear Applicant You have been granted a residence permit“. Срећи нема краја, сузе на све стране, пада камен са срца… камен, камење. То значи да остајемо, да радимо, да стварамо. У трену смо заборавили сву патњу, страх, сваку непреспавану ноћ.
Ја сам морала да изађем из земље, опет због визе али сада више ништа није проблем јер када се вратим добићу дозволу на основу супругових папира.
То за нас значи само једно, нормалан живот… проширење породице, дом, летовање… све оне уобичајене ствари једног уређеног живота.
Није лако, много се ради, радимо оно што смо мислили да никада нећемо морати. Није ми жао, уживам јер сада знам да за нас постоје могућности које у Краљеву нисмо имали. Сада се више смејемо, нема мрзовољних јутара… Невероватно је како се човек навикне на нормалне околности, све се решава уз осмех, сваки разговор почиње тако. О новцу нећу ни да пишем, нисам умела да се понашам када сам примила своју прву плату, нисам навикла да знам да имам и да могу.
Трновит пут смо прошли, али нисмо одустајали. Загризли смо за неким бољим животом. Недостаје ми мој град, недостаје ми тај мирис после кише али ја нисам отишла јер није било љубави, отишла сам јер није било могућности. Мислим да сви одлазе због исте ситуације, због жеље за бољим. Сви који су отишли, остали су, ма колико да је тешко, тамо негде. Подржавам свакога ко има вољу и храброст да покуша. Можда смо имали и мало среће, вероватно. Ја идем и остајем…
Када је ово писмо на Сиџа групи објавио Ненад Вранић, у једном од коментара, Марија Станков је написала следеће: Садржај текста је да покаже да нигде није лако и да нигде не цветају руже, већ да треба имати циљ и борити се за њега. Ма где вас живот одведе само гурајте напред, ништа није немогуће за онога ко зна шта жели. Ми смо наш циљ остварили. Норвешка је дивна …Велики поздрав за све!
Марија Станков