Имао сам прилику да седамдесетих година прошлог века, са тимом архитеката под именом „Група 13“, учествујем на конкурсу за израду идејног решења Спомен парка стрељаним грађанима Краљева, октобра 1941.
У жирију је био и наш професор Богдан Богдановић, који је већ реализовао ремек дела сакралне архитектуре (Крушевац, Прилеп, Мостар).
Рођен сам у Краљеву те године и знам, да готово нема породице у којој тада није стрељан отац, стриц, ујак, брат, или најближи комшија. Све мушке главе које су се затекле у граду. Подсетићу јавност, да је Краљево тада са ближом околином, имало око 12.000 становника. И мада је неумесно поредити га са Крагујевцем, кад су у питању обе велике трагедије, процентуално је у односу на број становника, више људи страдало у Краљеву. А стрељани су и ђаци краљевачке гимназије. По неким проценама пет до шест хиљада, али нека новија истраживања и нови историчари, кажу око 2.500.
Спремајући се за овај конкурс седамдесетих, прегледао сам документацију у Краљевачком музеју. Као и увек дотад, Немци су имали педантну и тачну документацију (а Музеј можда само део те документације), куцану „Адлер“ писаћом машином, са именима, презименима, занимањем и датумима рођења стрељаних. Било је ту и Словенаца, Чеха, Хрвата, па чак и Француза, који су радили у Фабрици авиона. Музеј је сачувао и потресна сведочанства – писма, које су таоци пре стрељања писали својим супругама, мајкама, сестрама, браћи.
По причи мојих родитеља који су избегли у оближње село, Немци су најпре похапсили раднике фабрике авиона, затим фабрике вагона, запослене на Железници и на крају обичне грађане које су позвали у Општину да овере лична документа. Све ове људе су затворили у хале фабрике вагона и у групама по стотинак људи изводили на стратиште и за три дана, све их стрељали.
Након рата, на овом стратишту у кругу фабрике вагона, биле су обележене само две велике хумке, ограђене стубићима и ланцима, како се то онда радило на сличним местима. То је била и почетна позиција за све учеснике конкурса, са захтевом да се тај простор максимално поштује.
Победио је рад београдских архитеката Спасоја Крунића и Драгутина Шиље Ковачевића. Наша екипа „Група 13“, добила је специјално признање за изузетан уметнички приступ пројекту и текст који је пратио цртеже. Ја лично, као Краљевчанин, имао сам част, да учествујем у реализацији награђеног пројекта. Тада је основан и посебан Фонд за изградњу Спомен парка који је успешно водио покојни професор Раде Јоветић. Са тугом и сетом се сећам, како је Спомен парк грађен и одржаван, а сваке године приређиван помен 14. октобра, уз учешће свих, тадашњих република.
Све ово написах зато што сам ових дана добио потресно писмо од „Друштва за заштиту Спомен гробља 14. октобар“ из Краљева, са фотографијама које сведоче о катастрофалном стању овог меморијалног споменика које већ дуго траје. Меморијал је разграђен, делови ограде однесени, крстови поломљени, људи из околних, дивље изграђених кућа напасају стоку и везују коње за мермерне стећке, на које сам и ја својом руком исписивао имена стрељаних, а мајстори из села Каменице, клесали. Три стара вагона који су као симбол стрељаних избеглица били дао меморијала су уништена и однето је све што се могло однети. Амфитеатар за госте потпуно је девастиран.
Посетио сам Краљево ових дана и уверио се, да је стање заиста недопустиво. За разлику од Краљевчана, Крагујевчани свој парк на 350 хектара, са 12 стално запослених, педантно и уредно одржавају и негују сећања на своје суграђане који су страдали у периоду од 14. до 20. октобра 1941.
Поменуто друштво „14. октобар“ у писму које ми је послато, тражи помоћ од Месне заједнице и од Републике, позивајући се на Закон о ратним меморијалима који регулише питање њихове заштите. Фотографије које поседујемо сведоче о великој бруци Краљевчана, који су својом небригом и бахатошћу, оскрнавили сећање на своје суграђане, невино страдале 14. октобра 1941 године.
Аутор текста Мирослав Синеуновић Симеун, архитекта из Београда