ЉУДИ

ШТА ЋУ СУТРА

Дугогодишњи допсиник „Политике“ Мирољуб Мишо Дугалић недавно је објавио књигу „Шта ћу сутра“ о којој у ауторском уводнику каже:

Наслов ове књиге може бити чудан и неразумљив, осим новинарима, посебно оним коегама који раде у редакцијама дневних новина или електронских медија. Јер, нама се радни дан не мери сатницом већ темом, термином догађаја о коме пишемо, расположењем саговорника, доступношћу извора података… Тако, крај је дневном послу тек када уредницима, обавезно у предвиђеном року, стигне извештај, рубрика, репортажа… Требало би онда да уследи „слатки“ предах и буде тог задовољства, најчешће до вечери, до пред први сан, када све поквари запитаност новинара: Шта ћу сутра? Наравно, одговор на то птање, такође, колико сутра, тражиће и уредници. Та невоља је још и већа када се, рецимо, на подручју са којег извештавате ништа важно не догађа, ништа што би изазивало новинарску, а и пажњу јавности. Што се мене тиче, на послу дописника „Политике“ из Краљева, таква је ситуација више од три деценије.

Стога је, у данима без „таласања“ и помањкања тема, настао и текст „Да л` да га бацим“. Што би се рекло, прича из „круга породице“ о баналном догађају, о судбини старог електричног шпорета, која отвара овај књижни блок. Неочекивано и за мене као аутора изазвала је пажњу читалаца, па сам имао дозволу од уредника да одговор на поменуто питањ с насловне стране тражим до прекосутра…

После ове, помало и шаљиве уводне речи, а уз сагласје са често цитираном мисли познатог енглеског песника Метју Анролда да је : „Новинарство књижевност на брзу руку“, или других мислилаца у смислу „штете“ коју новинарство наноси књижевности ја, без књижевних амбиција, читаоцима ове књиге неколико репортажа о необичним људима и дешавањима, које су током три протекле деценије објављиване у „Политици“. У другом делу књиге штампани су моји новинарски текстови о неким изузетним збивањима у Краљеву и околини.

Знам, при том, да то „памте“ и разне дигиталне справе, те да је овакво новинарство у посустајању пред „крађом“ професије од, рецимо, „Гугла“ и „Фејсбука“ па је и све мање читалаца „принта“. Нека, ипак, уз наговор уредника ове књиге, пар тих мојих новинарских текстова је укоричено. Рачунали смо и да неће потпуно нестати интересовање за штампане текстове са пожутелих страница новина. Увек је то било привлачно, а у моје време баш онако како је певао Миладин Шобић, југословенски Боб Дилан. Он, сећате се, у песми под насловом „Читам старе новине“ пева: „Градом журе лица нова/ свако пита `ђе је лова/ Ја читам старе новине/ Читам неке старе новине…“.

Оставите одговор