ЉУДИ

ПАРИЖАНКА У ГОКЧАНИЦИ

У село Гокчаница, испод планине Жељин а на средокраћи пута између Краљева и Рашке, још крајем 2012. године дошла је Сања Симић Ларсон. Стигла је из Париза у ово прилично опустело село, запарложених њива и ливада да купи земљиште на коме би узгајала јагодичасто воће. И, записали смо тада, да мештани нису били баш поверљиви у њене намере и пројекте говорећи: ,,Хоће ова дама из Париза да оре, копа, сади и бере, и то овде међу нама горштацима и вуковима. Нема од тога ништа…” Али, продали су јој 13,5 хектара, углавном ливада на око 800 метара надморске висине. И за две године, одатле је највише у Француску и Немачку, кренула свакодневна испорука по 2,5 тоне свежих малина. Тек онда су мештани, при сусрету са придошлом комшиницом почели да ,,подижу капу”, да траже посао, нуде кооперацију… Данас, са више од 20 хектара њених плантажа у Гокчаници, годишње одлази око стотину тона јагодичастог воћа на тржишта неколико европских земаља, као у продајне објекете познатог трговинског ланца у Србији, Највише је боровница, а има и свежих малина, узгајаних према методама органске производње.

– Ту количину воћа уберемо са око 20.000 садница боровнице у саксијама и око 40.000 тракасто засађених малина. Зашто у саксијама? Зато што смо увидели да је та технологија примеренија. Јер у овој средини, клима хладних ноћи и сунчаних дана, изванредна је за ову производњу, али је уместо недовољно добре, сувише глиновите земље бољи супстрат у саксијама. Тако смо ,,помирили” ова два услова. Морамо да се прилагођавамо, унапређујемо, обнављамо засаде, не намеравамо да одавде одемо, већ хоћемо да увећамо производњу и број запосленх. Последњих година ангажујемо око 70 радника, углавном са овог подручја – истиче Сања Симић Ларсон.

Иначе, Сању у овај крај нису довеле ни родбинске везе, ни носталгија за завичачајем, већ – бизнис. Она је рођена Београђанка, а са 17 година је из 12. београдске гимназије, у оквиру програма размене ученика, отишла у Америку. Тамо је стекла универзитетске дипломе, звање и знање из области економије и финансија. Радила је инвестиционе програме за неколико познатих банака и бавила се продајом акција на берзама. У Њујорку се запослила у француској ,,Сосијете женерал” банци, на месту директора Сектора за развој програма за образовање кадрова. Често је путовала у Париз, у централу банке, и ту упознала будућег супруга Андерса Ларсона. Љубав је крунисана браком 2007. године, а Сања је убрзо постала мајка. Добили су најпре кћерку, а после годину дана и сина. Да би се посветила деци, прекинула је пословну каријеру. А када су ћерка и син поодрасли, кренула је опет са послом у „Сосијете женерал” банци. Но, све учесталије је размишљала о сопственом бизнису, па је анализирала производне потенцијале и тржишта транзиционих економија и дошла до закључка да је у Србији најбоље улагати у пољоприведу. Зато је и основала фирму у Паризу за узгој и пласман јагодичастог воћа. И ево је и данас послом у брдима Гочанице, али и даље са сталним местом боравка у Паризу.

Текст и фотографија: Мирољуб Дугалић

Оставите одговор