ВРЕМЕПЛОВСПОРТЧЛАНЦИ САРАДНИКА

НЕТИПИЧНИ НАВИЈАЧИ

Као и у осталим српским градовима, и у Краљеву већина навија за Црвену Звезду или Партизан. Има ту фанатичних и загрижених навијача, али и оних „реалних“. Особина најзагриженијих Звездаша је да увек навијају за клуб који је противник Партизану, и обрнуто, Партизановаца који увек радују када изгуби Звезда.

Поред Звездаша и Партизановаца, у Краљеву је било и неких нетипичних навијача који су бодрили друге фудбалске клубове. Недавно преминули Стампи, легендарни конобар, свим срцем је навијао за загребачки Динамо. Чак је и на свом венчању био огрнут Динамовим шалом. Неки су навијали за Хајдук, сарајевски Железничар, а два гимназијалца Милан Цветић и Горан Петровић (данас признати књижевник) обожавали су мостарски Вележ. Овај клуб је био инспирација Слободану Каличанину да на Сиџа групи објави следећи текст:

Фудбал је најважнија споредна ствар, кажу.  Кажу?! И сваки град има неку дозу специфичне љубави према свом фудбалском клубу. Ако дођете у Краљево, старији ће вам причати о оним временима када је Слога играла бараж за попуну Прве лиге СФРЈ, ако дођете у Ниш, прича о Реалу са Нишаве је неизбежна… Али, само ко је имао срећу да дође у Мостар, могао је да осети шта је права љубав између клуба и града. Мостар је био, можда и најлепши град старе Југе, а ФК Вележ уз „Стари“ његове круне. Јер, Мостарци су Вележ истински волели и када му није ишло.

Још од малена, као прави Звездаш гајио сам неко своје ривалство са Вележом. Била је зима. Вележ је сваке године долазио на припреме у Невесиње. Свако јутро, око 9:00 сати играчи су пролазили испод нашег прозора, упућујући се још увек на старо игралиште на тренинг. И једног јутра док су они пролазили, ја сам отворио прозор и са њега почео викати:“Звијезда, Звијезда…“, док ми се њен шал виорио у руци. Углавном су се играчи смејали мом наступу, понеки су ме игнорисали, док ми један млађани брадоња није викнуо:“Шта се дереш од рана јутра, махнитове?“. На његов коментар тренер (са којим ћу касније пар пута разговарати) Вишњевац је дрекнуо:“Бака, м’рш у хотел!“. Тај, младић ће касније постати велики фудбалер.

А, да! Он се у том Невесињу озбиљно заљубио у једну рукометашицу. Умало и њена и његова каријаера да због љубави пропадну на самом почетку. Наиме, Мостар није имао велику халу за рукомет, а имао је одличну женску екипу РК Локомотива са Јасном Медар Колар, оном млдом Радовићком на голу и још пар сјајних играчица. Игром случаја, 1979-те године Невесиње је погодио јак земљотрес и у обнови града, Невесињу се додели велелепна сала. У том моменту највећа у Херцеговини. И нормално да Локомотива буде домаћин у Невесињу у Првој лиги. Е, тада је нека клинка из Тузле почела да игра за Раднички из Београда. Име јој је Цеца Китић. И тако, дође Локомотива у Невесиње, дође Раднички, а ту већ Вележ на припремама. И? Загледа се Бака у Цецу, Цеца у Баку и они се узму (чак је пола сезоне Цеца играла за Локомотиву). Но одмах на лето Бака пређе у Хајдук, Цеца се врати у Раднички и ставе тачку на брак.

У сјећањима моје мама, Вележ има посебно место. Са поносом прича како су викендом, они, полазници средње учитељске школе одлазили на добровољи рад у изградњи старог игралишта. Каже да би им после целодневног рада, Бора Пиштало после организовао књижевне вечери, јер после физичке активности, другови су водили рачуна да следи и духовна надградња. Мама се сећа и фудбалера из тог периода. Спомиње старог Барбарића, Ребца, Слишковића, малог Пецеља и још понеке. То старо игралиште је пред рат прекопано. Направљене су нове зграде. Мислим да сам последње пиће, пре рата управо попио у једном кафићу (Вивалди) направљеном у једној од тих зграда. Прекопута игралишта је 1965-те године направљено и монументално партизанско спомен гробље, које је ових дана поново крварило.

О сећању мога тате, који је у Мостару радио последњих тринаест година, до одласка у пензију сам писао. Но, да се подсетим и тих момената:

„Три битна фудбалера ФК Вележ добила су позив на војну вежбу, баш те суботе када је Вележ требао играти важну утакмицу на Кантриди. Наравно, делегација Клуба, па могу рећи у том моменту у скоро најачем саставу (Драган Окука, Душко Бајевић, Енвер Марић, др Косјерина) дошла је код команданта Северног логора пуковника Бароша да ургира да се фудбалери ослободе војне вежбе. Комадант их упути на надлежног референта (мог тату) и каже им:“То једино може да уради Сава, ако хоће, али пошто би тиме кршио закон, бојим се да вам то неће учинити“. Делегација се вратила необављена посла и пожалила се најмоћнијем човеку ФК Вележ, па и целе Херцеговине, директору Алуминијумског комбината Јосипу Јоли Муси, иначе и првом Мостарцу који је дао гол Црвеној Звезди. Јоле је одмах организовао ручак у хотелу Ружа за друга Саву референта и горе поменута четири човека. У опуштеној атмосфери, навикао је друг Јоле да може обавити све послове, па и тај. Око 15 часова, тата је рекао да мора ићи кући у Невесиње, на шта га је Јоле питао а што живиш тамо. Тата је рекао да супруга као учитељица тешко може наћи посао у Мостару, а и деца много воле Невесиње. Јоле је одмах џентлименски рекао:“Слушај стари, то ћемо око посла жене одмах завршити. Направићемо библиотеку у Алуминијумком. Јебеш Алуминијумски без библиотеке, је ли тако, реално може учитељица да ради у библиотеци? Нека радници мало читају, ево и ја има двадесет година нисам књиге прочитао и баш и треба мојој фабрици нешто такво као што је библиотека“.

Ћаскали су они још мало, а онда када је тата отишао Јоле је само рекао:“Идемо на Кантриду без њих тројице, нека се јаве на војну вежбу. Овај неће попустити!“ И тако је и било, фудбалери су се уредно јавили на вежбу, Вележ је отишао да игра против Ријеке, а комадант Северног логора предложио је тату за ореден који је и добио, јер није попоустио ни пред моћним Мусом.“

Шездесетих година, у Мостару се догодио прави економски бум. Власти су одлучиле да се под Бијелим бријегом сагради већи и бољи стадион. И ту сећања на мој Вележ и мој Мостар постају јаснија. Када бих дошао у Мостар, са станице бих се преко Царинског, па поред кафића Дерби,  упутио на факултет. Факултети су били испод стадиона. Поред машинског био је велики бетонски терен на коме се играо одличан фудбал. Тачно се знало којим даном долази која екипа. Утором су долазиле екипе Вахе Халихоџића и Шаховића (локалног новинара). У обе екипе је увек био по један који стално нешто прича, љути се, и те галамџије, генерално су били најслабији у игри. Али, галама је била њихово оружје. Једне среде сам гледао и најбољег мостарског фудбалера Баку Слишковића. Иако је тих дана играо за Пескару у том момрнту у најјачој лиги Света, због повреде није био у тиму Пескаре, али га то није спречило да игра мали фудбал у родном Мостару. Најјачи турнир у малом фудбало играо се на Кантаревцу. Е, ту су бриљирали сви они који су знали играти лопте, али не и велики фудбал. Они, који су у игри само уживали.

Једног четвртка сам на том терену упознао Вукашина Вишњевца. У шетњи Рондом испричао ми је формулу-формацију у којој је Вележ увек наступао (или, скоро увек). Формација је, каже 4-3-3, четири муслимана, три Хрвата и три Србина. Ја га питам, а ко је једанаести, а он каже ако не брани Мара, онда је на голу неки Црногорац (алудирајући на Његуша (власнк спомеутиг кафића Дерби) и Петрановића). Мада, каже Вишњевац, сваки од тих десет је морао знати играти лопте.

Био сам под Бијелим бријегом и на оној утакмици када је Вележ разбио Звезду 5:0. Данас да неко победи Звезду је нормално, у то време скоро немогуће. Али једноставно, тадашња крила Вележа су била маестрална. Десно Сејо (Кајтаз), а лево Сема (Семир Туце).

Гледао сам још пар утакмица пред рат. Више сам уживао на трибини слушајући коментаре публике, него што сам пратио саму игру. Е, ту, у публици је било од две хиљаде навијача, једно 999 данашњих Муриња и 999 данашњих Клопова. О фудбалу су сви све знали, а сваки коментар пратила је и нека опаска лискалука.

Прави Мостарци су истински волели свој град и свој клуб.

А, онда је дошао рат…

Након четири године и рат се завршио. А крај рата највише је поразио Мостар. Јер, данашњи град је уствари два града. На десној обали имате ботоксирани модернизам, са озбиљним подливима од „естеске“ операције – рушење Партизанског спомен гробља, како би се избрисала историја и заборавила идеологија, мада, то спомен гробље архитекте Богдановића је одавно престало бити идеологијиа, већ је било чиста уметност! А, на левој обали је најлепши украс орјента, Стари и Кујунџилук, са Карђозбеговом џамијом, док се на Бранковцу поново виори Саборна православан црква, која  са ова три орјентална елемента чини четири носећа стуба лепоте и оргиналности Мостара.

Вележ данас игра своје утакмице у Врапчићима. Е, видите, за мене су асоцијација на Врапчиће, нека штрикара (локални назив за фабрику текстила) у којој су углавном радиле девојке које би шљегле са неприступачних Невесињских, Гатачких, Љубуских, Грудскиг села тражећи бољи живот. За мене је асоцијација на ФК Вележ Бијели бријег и жао ми је што ових дана, када клуб обележава сто година постојања неће моћи поново да игра на свом најпознатијем стадиону у историји.

Мостар је највећи губитник распада СФРЈ. И бојим се да ни на прослави двеста година клуба неће бити ништа боље. Но, слављенику срећан рођендан. Како старим, Мостар и Вележ све више волим.

„Рођени, рођени,

Крај Неретве рођени!

Црвени, црвени,

Вележ живи у мени.

Ми смо раја из Мостара, све нас иста љубав спаја…“

Слободан Каличанин

Оставите одговор