Сретох Милутина пре пар дана. Он је мој колега и много ми је драг. Мало је људи које знам са таквим именом. Кад видим Милутина некако ме његово име врати пола живота у назад. Јесте да ми је „Књига о Милутину“ једна од омиљених, али изнад свега ово име ме увек подсети на град моје младости, на Краљево, у чијем центру се налази споменик Милутину, споменик српском сељаку-ратнику који је један од обележја овог града. Поменути Краљево, а не поменути Милутина и обрнуто, био би грех. То некако увек иде заједно и једно без другог не може. Милутин ту стоји као да хоће да каже како је овај град имао своју бурну историју и ако неко зна цену слободе онда је то управо овај град. Од Милутина колеге до Милутина краљевачког свашта човеку прође кроз главу и кроз сећање. У читавом том размишљању паде ми на памет да је и у мојој породици, бар у задњих пет генерација све сам сељак, ратник и Милутин. Сви смо ми Милутини у читавом том низу. Једина добра ствар је у томе што у задње четири генерације сви претекоше. Што рече мој покојни прадеда Дражо – Није нас ‘тео метак!
Иначе, мој прадеда Дражо је био учесник пробоја логора у Нишу и сваки пут кад га је неко у фамилији питао како је било, он је само знао да одмахне руком и да каже – Није нас ‘тео метак!
За неке претходне генерације не знам и не сећам се каква им је била судбина, али што се мене лично тиче, војна дисциплина и што каже народ, војнички каиш ме је увек пратио и ишао упоредо са мном. Отац је био питомац војне школе у Бања Луци у оно време када их је задесио катастрофални земљотрес. Није провео пуно тамо, већ је дошао кући баш оног дана када је деда кренуо да обиђе свог „будућег генерала“. Ћале је баталио војну школу јер му је његов ујак Михаило рекао да је официр у ствари човек који је школован да његов живот не вреди ништа, а туђи још мање. Деда-ујак Михаило је то тако размишљао, мада кад сам ја био у војсци мислио сам да су официри у ствари ликови, који су створени да би друге живцирали. Ех, да, за мало да заборавим и ја сам служио војску у Бања Луци. Када ми је стигао позив одмах ми је прошло кроз главу како ме тамо не зову да одслужим војни рок већ да дослужим оно што је остало од ћалета. Све у свему, било како било, али да је била мука жива – јесте. Ухватише ме ратови са свих страна а онда не знаш ни где си, ни ко си, ни шта се дешава око тебе. Час си овде, час онде, час у овој батерији, па у оној чети, па тамо у неком дивизиону, па не мож’ да по›ваташ све те чинове и формације и параформације и свашта нешто. Што каже моја баба – Трсано га било!
Шта јој је то значило не знам, али знам и био сам убеђен да није значило на добро.
Сретох Милутина пре пар дана. Он је мој колега и много ми је драг. Мало је људи које знам са таквим именом. Како уђох код њега у канцеларију дочека ме са питањима да ли сам све одрадио што су ови у нашој фирми од нас тражили. Рече ми да ми у ствари нисмо ни фирма, ни предузеће, ни СЗР, ни СТР, ни како га ко већ крсти већ смо, ДИВИЗИЈА. То им је сад тај нови израз, који нам је постављен и да смо ми у тој новој причи. Каже да смо променили лого, односно грб и да треба да испишемо на својој електронској пошти шта смо по звању, како на српском тако и на енглеском, вероватно да би били у корак са временом и тим неким новим стандардима. Све би то било неприметно да на том енглеском језику моје звање није изашло онако као кад добијеш бубрежни напад. Када сам превео на енглески испало је да сам – ОФИЦИР, односно што би Енглези рекли „Customs Officer“.
Дођох у своју канцеларију, седнем и почнем тако свашта нешто да размишљам кад у истом моменту наиђе колега задужен за безбедност на раду. Не рече ми ни „Здраво“ , ни „Здраво живо“ , већ само изађе из аута и издекламова како иде са неког састанка где су одлучили да морамо да формирамо ШТАБ и да сам и ја у тој причи.
Тек тада ми је свашта прошло кроз главу. Од Милутина колеге до Милутина краљевачког. Дивизија, официр, штаб… Изађем из канцеларије, станем, замислим се и седнем на виљушкар који се ту налазио. Окренем се према мојој младој колегиници Валерији, која се тог момента ту задесила и кажем: -Валерија,сине… оде тата у рат!
Што каже моја баба – Трсано га било! Шта јој је то значило не знам, али знам и био сам убеђен да није значило на добро.
Дејан Јаснић