Закорачих у сам сумрак на тепих брежуљка који се уздизао ‹›Изнад града›› и цртајући поново ‹›Круг›› по већ утабаним стазама анксиозности , осетих дубоко да моје ‹›Срце›› линкује савршени ‹›Синхро›› са далеким звездама не марећи за немир који понекад уме да донесе свемир. ‘’Знам да нисам мислио на то’’ мада сам злосутно предосетио да је остало још само ‘’Пар година за нас’’. Тамо где сам одувек стизао било је изнутра а не тамо нека ‹›Америка››. Њен глас који сам јасно чуо ма колико ми душа галамила непогрешиво ме је водио. ‘’Она ми је рекла’’ да смо ‘’Она и он и он и ја’’, иако смо већ дуго на граници , деца из истог ‘’Светилишта’’ у коме се безусловна ‘’ Љубав’’ слави и да је једина кућа у којој вреди да се борави.Ееееее, моја КВ… шта ли се тек теби спрема испод небеског трема?
Није прошло пуно времена док сви скупа не отворисмо странице нове свете књиге. Године заплета су бучно најавиле свој долазак делећи пацијентима унапред додељене дијагнозе а лудачка кошуља нам је по протоколу Месних заједница и омбудсмана за малограђанска питања свима тесно скројена. Но…да не мрачим пуно пре самог смака света који је несумњиво давно најављен од стране белосветских хохштаплера и плаћеника а перфидно смишљен да би се потпуно уништили трагови напредне Винчанске културе након кога би се ефикасније регулисали имовинско правни односи на Дедињу и околним окућницама у моћном пашалуку од кога је читав свет стрепео. Због проблема са деменцијом ни ја нисам био свестан да сам био сведок историјског догађаја све док радници ангажовани на гасификацији семафора нису из добро скривеног бункера ископали тефтер у коме је записано моје сведочење намењено историјском архиву Броја 1 и саборцима из Тајне групе ТНТ.
Елем, тих давних година када је лудост пратила младост а деведесете дискретно замирисале на барут, након ‹›Грознице суботње вечери›› дошла је и недеља када се мамурлук обично лечио подневном шетњом ‹›Омладинском улицом›› и кулирањем у омиљеним кафићима. Моје друштво је некако било ближе Амадином клану па је улаз у локал био боље чуван него кукавичје гнездо у Љутице Богдана али је Флеш свакако био незаобилазан као прва станица, па барем да се и калемило на липу преко пута локала и меркао лепши пол потајно се надајући првом сусрету блиске врсте.
А онда је неподношљиву лакоћу нашег постојања прекинуо инцидент чији је виновник била једна старија жена која се затекла испред Флеша. Прекинуо сам разговор са ортацима и сви смо пажњу усмерили на ничим изазвана дешавања.
– Па како вас није срамота да блејите овде по цео дан!? Каква сте ви то омладина!? – поче она хистерично да се дере.
– Има Слободан да вас све разјури тако доконе, пушку у руке а не цигаре и пиво да грлите!!! Јел› бре видите да сви оће да нас сатру а ви мртви ‹ладни? На Тргу републике сте ономад били храбри кад сте ‹тели да рушите власт… кукавице ниједне!!! Е, не може…не дам Слобу макар цркла ома и сирома !
Покушаше гости кафића некако да смире напраситу жену, али авај! Дочекала сабах са шејтаном па се у подне сагињати неће! Након краће препирке појавио се и газда Француз да види ко му то малтретира госте и беше видно изненађен што је хаос правила жена у зрелим годинама а и помало увређен због њеног наступа увредљивог по госте.
– Аман, госпођо… продужи даље заједно са Здравком Чолићем а ми ћемо да рачунамо на тебе ако окупатор закуца нашу капију.
– Е па нећу из ината!!! И нисам ти ја госпођа а другарица сам за друге па ти нисам практично ништа! Има да стојим поносисато овде и да галамим све док ми не окачиш Слобину слику на капију твог кафића!
Издра се још гласније она уз култни евергреен ‹›СЛОБО, СЛОБОДО!’’.
– Слушај ме добро! – изнервирано јој се обрати Француз. Ово је слободна територија господина Зокија Црногорца а не тамо неко Ушће и не качимо ничије слике у локалу сем ремек дела Зорана Китића! Ако ти нешто није јасно запали скоком до часовничара Радуловића да ти подмаже зупчанике у глави и навије сат за касно буђење, капираш?
Жена се тврдоглаво није дала уразумити и наставила је још гласније са митинговањем. Француз затим журним кораком оде низ улицу а станари околних зграда вероватно узнемирени галамом пријавише догађај СУП-у чија је патрола убрзо дошла заједно са екипом из хитне помоћи. Након краће рутинске провере идентитета замолише је да се смири и да настави даље својим путем… у супротном ће морати да је приведу. А жена тек онда пуче па заподену И са њима свађу.
– Мене нико не сме да бије, јел вам бре јасно! Оћу слику Слобину на капију да ми окаче а онда мирна Бачка, Барања и Срем…Косово је већ ослободио! А онда ћу да га пољубим и да нестанем одавде.
Нађоше се припадници СУП-а у небраном пендреку. Где да ‹апсе председниковог великог фана због искреног пролива љубави према њему. Једино, ако би се Мира нашла увређена па да се хитно донесе Закон о заштити лика и њеног супруга дела од обожаватељки недела…онда би све било по закону и нема фрке!
Овако, остало им је да увале врућ чипс екипи из хитне помоћи да би је они покупили и установили да можда није душевно поремећена. Тек ту наста проблем, па где још и лудом да је и прогласе ! Аца Слепац би прогледао на диплому са оваквим пацијентом ал› ко да ризикује и да је смести на трећи спрат зато што је откачила за председником.
Међутим, пат позицију је прекинуо Француз који се изненада појавио онако како је и нестао носећи у руци урамљену слику поштованог председника. Окачи је затим на капију Флеша и обрати се мешовитом кризном штабу.
– Ево Слобе да виси…нек’ га гледа, нек’ га љуби ал’ само што пре да запали и да ме пусти да радим!
– Па како да виси, шта причаш бре човече? – поче поново да дречи жена!
– Ја вам причам лепо да овај олош у кафићу мрзи Слобу а ево газда ‘оће и да га обеси!!! Апсите их све редом док су још на гомили!
– Нећемо ми никога да приводимо јер нема основа за то а ви госпођо идите својој кући да не правимо више циркус овде .
Одмахну она руком незадовољна реакцијом чувара реда, пољуби страсно Слобину слику и одгега се низ улицу псујући све редом и крстом.
Патрола напокон даде знак да кафић Флеш настави нормално са радом а докторка из хитне помоћи их замоли да се консултују.
– Знате, ми и даље имамо један велики проблем који мора ургентно да се реши!
– Шта је сад у питању? Отишла је гђа и све се средило!
– Ма ено га код липе Дон Кикот, све је видео и чуо а темпирана је бомба. Он је подвојена личност коме више ниједна терапија не помаже а пати и од месијанског комплекса. Ако уобрази да је будући председник тражиће да свуда по граду каче његове слике поучен овим немилим догађајем а то није добро ни за вас, ни за нас, ни за државу. Народ ће гарант да се прими на његов дијаболични шарм па ће сви хтети да га целивају као свеца. Морамо то сасећи у његовом кикоту, разумете.!!!
– ОК, докторко и не брините се…наше методе су крајње убедљиве.
Патрола се брзим кораком упути ка мени а алфа муријак ми се обрати претећим гласом.
– Слушај добро Дон Кикоте, а и све твоје остале личности добро да чују! Да ниси до следеће инкарнације писнуо о овоме иначе Голи оток отварамо специјално за тебе на првој моравској сепарацији па ћеш да пребиреш по шљунку И тражиш ларве до краја живота!
– Мааа, важи… мада ме мој адвокат Сир Оливер унапред посаветовао да ако је већ моје ћутање вредно злата затражим од вас плаћање барем у натури. Мрзи ме да чекам да ми кинта легне са Кипра а и ПејПал ме зајебава!
– И шта конкретно тражиш?
– Ништа посебно, трактор шљунка да направим своје пусто острво насред Ибра. И да ми се испорука изврши на некој удаљеној локацији са што мање сведока да се не бламирам…негде на Ибарској магистрали рецимо.
– Договорено!!! Одмах ћемо контактирати приватну фирму ‹›Државни Бизнис и кумови›› да што пре реализује наш дил. Они су јако ефикасни по том питању,нема да бринеш! А сада нестани са места инцидента да те ускоро не видимо у читуљи.
Опростих се ја од моје вољене липе и кренух ка градском парку у коме је свакодневно боравио локални мудрац Кики да се посаветујем и са њим. Он ме као и увек дочека са широким осмехом.
– Шта си се смрко, анђеле мој? Да поделимо по Цар Лазара а Милица је само за мене, неш се љутиш?
– Ма какви, друже мој – отпих гутљај и испричах му цео случај.
Кики ме очински погледа и блажено рече.
– Немој само да ми се секираш! Ако хоћеш ај’ са мном на Гоч у хајдуке а ако нећеш нећу ти замерити. Ионако сам ових дана имао јасну визију док сам контемплирао уз нови хит групе Атила која ми је песмом најавила светлу будућност у којој ће бити више разумевања за лузере као што смо ми.
– И шта ти се Кики јавило, јел си трљао прстен ко Љубиша Трговчевић ил’ ти силне минђуше на увету функционишу као радио пријемник фреквенција из паралелног универзума!?
– Видео сам једног стаситог индијанца како на своја плећа преузима сву нашу муку И отвара нам пут у слободу. Нешто је големо носио у својим снажним шакама али ту ми се прекинуо филм и нисам сигуран о чему је реч. Вреди да стрпљиво сачекамо његов долазак а до тада памет у чупаве главе.
– А бре, Кики? Тај филм сам већ гледао! ‘’Лет изнад кукавичјег гнезда’’ се вртео у школском биоскопу још док смо клинци били. Имаш флеш-бекове гарант од вина што пописмо а мени је некако симпатичнији био луди Џек Николсон него мутави индијанац.
– Анђеле мој, битке добијају храбри а ратове мудри! Да ти не би спржили и искасапили мозак као Џеку, ти се животу само кези као највећа дворска луда а Велики Маниту ће ионако послати свог изасланика у некој од будучих епизода Лунов Магнус Стрипа.
Након тих његових речи занемели смо обојица и провереним методама неуролингвистичког програмирања започели процес припреме тела и духа за догађаје које је будућност најављивала само одабранима…
Године брзо прођоше а дани већ некако! Мудрац Кики се преселио у Вечна ловишта а Слобин лик попут слике Доријана Греја још увек виси окачен на капији колективне подсвести тврдоглаво одбијајући да прими нове госте у двориште будућности.
Ја сам пак свој малени спруд насред Ибра сам направио и тотално се изоловао од суморне свакодневице Зомбиленда. Обећани материјал ми никада није стигао а неко је у међувремену већ вајдио силне камионе И авионе захваљујући минулом раду у приватној фирми ‹›Државни Бизнис И кумови›› и инвестирао у праунуке.
А онда, једног врелог дана, када је ‹›Сиџа›› неумољиво пржила мој мозак попут Џековог у стационару претећи да пробуди духове из подсвести… као да угледах необичну дугокосу прилику како незграпним корацима промиче поред мене док сам пецао на омиљеној ‹› Женеви››.
– Нешто си ми познат, брате!? Као да те познајем однекуд? – упитах га глумећи изненађење.
– Знаш ти добро ко сам ја! Имамо заједничког пријатеља који ме је послао да обавим један важан посао. Него, реци ми где је та Мирина чесма?
– Ево ти је испред носа, само се попни уз степенице! Веле доктори из струке да вода није за пиће али је одлична за руке. Без сапуна молим, да не загадиш Ибар.
– Нисам дошао да утолим жеђ, моја мисија је сасвим друге природе. Ишчупаћу чесму из извора И понећу је са собом…јел’ имаш нешто против?
– Нееее…ал ме живо занима шта ћеш са њом. Не пада ти ваљда на памет карамбол к’о у оном лудом филму по коме те и памтим?
– Е па видиш, ово није обична чесма јер има магијску моћ. У њој је душа храбре жене која је умела да каже НЕ душманима и по цену свог живота. Од данас је моја амајлија коју ћу да окачим око врата И са њом ћу гласно да покуцам на многа врата. Па ко не чује њен жубор слушаће бујицу!
– Капирам те одлично!!! Иди поглавице својим путем И поздрави ми Џека ако га негде будеш срео, верујем да његова душа слободно лута друмовима небеским.
– Хоћу наравно, и мени је изузетно драг. Него, реци ми… знаш и сам да сам неко време лежао у стационару па још увек трпим последице и меморија ми баш не шљака како треба. Који беше датум данас? Све имам осећај да сам још јуче требао да урадим ово ал’ јебига! Никад није касно….
Данас је 6. октобар поглавицо! – Промрмљах себи у браду док сам са пуно љубави и емпатије низао нашег прапретка на немилосрдно оштру удицу.
Дон Кикот