Била су то нека друга времена и неки други људи када смо дане проводили на плажи код сирчанског моста уз обавезно печење печењака из оближњих њива и неизоставно пецање деверике и шиштаваца. Већ тамо је требало одлучити где увече. Увек је добар избор био ићи у кокчинаре ако је ко знао какву добру свадбу или испратницу.
Ишло се најчешће у Грдицу, Сирчу, Опланиће, Адране па и даље јер сви смо имали бицикле. Екипа бројна из свих делова града. Веге, Цвеле, Видо, Дога, Бојан Кароња, Бели из Грдице, Вељко, Жике и други. И увек смо били примљени и лепо се провели. Некад и целу испратницу будемо под шатором, само одемо напоље кад је купус и кад се дају паре, а било је и дана кад смо имали па и ми као праве званице дамо нешто на јабуку. Наравно, да је било супер ако је још и било згодних девојак,а па се нисмо либили да им приђемо и договарамо даља виђања.
АНТРФИЛЕ
Чуо сам једном за сјајну причу о једном кокчинарском „десанту“.
Уђе група младића под огромну шатру негде у Цветкама и ту их дочека љубазан човек и поведе их да седну… онако успут добродушно спусти руку на раме једног од младића који су се већ облизивали на добру и богату трпезу и упита , „А одакле сте ви момци… јел…“
Ту га један од њих прекиде и као из топа испали:„Ми смо са младине стране…“ а човек забезекнуто гледа у њих и каже им: „Дечаци ја правим сину испратницу у војску…“
Онда се брзо прибрао и кад је видео њихова окамењена лица кроз смех додао „Па ајде послужите се ђаволи једни, и ви ћете ваљда једном да нас браните…“
Југослав Орељ
Ако није било свадби и испратница, ишло се у град. Прво неизоставно шетња пар пута од Пионира до споменика и назад, чисто да се осмотри ко, шта, где? После пиво код Здравковића, у Паризу, Лондону или Здрављаку. Затим пицерија у Карађорђевој или код Лаза у Туристу.Било је то време кад су људи користили своје ноге и нико није ишао таксијем у град. Долазиле су девојке из Жиче, Ковача, Адрана. Поједине готово да нису имале изостанке ниједно вече у граду. Једноставно се знало да ће та и та бити ту и ту. Ми из чаршије смо знали да кажемо да се сат времена спремају за град и сат времена пешаче до града.
Неретко се остајало до зоре у граду а онда се нађе нека будала па предложи да само тако продужимо ујутру на пецање. А ми прихватимо…
Била су то времена кад је свако сваког у граду знао па док се са свима испричаш, прође пола вечери. Чак си могао увек сам у чаршију јер знаш да ћеш увек наћи некога.
Све је то негде нестало кад смо 90-те почели одлазити у војску, један по један. Затим ратови и све остало, па пуно нових људи у Краљеву, оданде, оданде…
А опет, не могу да се не сетим неких, мени драгих, којих више нема а прерано су заиста отишли. Славиша, Гацо, Дамир, Перо мајмун и многи други, чак не могу ни имена да се сетим.
И тако…
Срђан Живчић на Сиџа групи