На регати учесници сплавари су били: Светомир Бојанић, Мићо Барлов, Живко Кошанин, Милан Раденковић, Божо Тошић, Војин Чејовић
Сада већ далеке 1968. године, Дом културе Ушће и кајак клуб „Студеница“ из истог места, организују регату сплавовима од Рашке до Краљева. Организацију и подршку јединственој манифестацији преузима Земљорадничка задруга из Ушћа. Тадашњи директор задруге Миломир Ђоковић је успео да убеди мог деду Светомира Бојанића да са пет сплавара припреме три мања сплава и да их спусте Ибром од Рашке до Краљева. Тако почиње прича о првој регати низ Ибар…
Сплавари који су те године увелико загазили седму деценију живота, припремају три сплава са око 15 кубика грађе по пловилу. После изградње језера Газиводе на Ибру, река низводно није имала онакву снагу као некада, па је то био разлог да се праве сплавови са мањом количином грађе.
Са непуних 12 година живота, имао сам ту срећу да учествујем на тој регати. Мештани Ушћа су се масовно окупили на обали Ибра да посматрају пролаз сплавова на опасном буку Грмчић. Због безбедности ја сам ту деоницу до Полумира морао да прескочим. Не само Ушћани, већ становници свих села поред Ибра су долазили до обале да поздраве учеснике прве туристичке регате.
Нажалост, Краљево готово и да није приметило ову регату која се усидрила на месту данашње градске плаже. Брзо и спретно су демонтирали сплавове и грађу допремили до Јасенове стругаре. Један од сплавара рече да су их краљевчани боље дочекивали пре рата, када без грађе са ушћанских сплавова није могла да се замисли градња тадашње вароши у експанзији.
Ову манифестацију која је поновљена и идуће године, пропратила је само екипа Телевизије Београд која је снимила емисију за тадашњу култну емисију „Караван“ коју је уређивао легендарни Милан Ковачевић. Питање је да ли је шта остало у архиви садашњег РТС-а, али сам сведок да у Туристичкој организацији Краљево нико не зна за овај догађај.
Тужно и са горчином у души, о овом догађају обично причам са људима који су одавно напустили Краљево, када се сретнемо далеко од свог завичаја. Ред је да поред фотографија, остане и писани траг о нечему што је било јединствено у бившој држави.
Драган Бојанић