Човек несвакидашње животне и радне биографије Миодраг Радомировић – Пуре рођен је 12. октобра 1951. године у Милочају, и данас као добро држећи седамдесетогодишњак не оставља равнодушним своје саговорнике, познанике и бројне пријатеље које је стекао широм света бавећи се атлетиком, најпре као такмичар, касније, краткотрајно“ и као тренер у Атлетском клубу „Металац“ из Краљева у коме је започео своје, до данас, непрекинуто бављење спортом и дружење са спористима.
Био је први тренер у тадашњој Југославији који је из атлетике отишао у кошарку. А, све је почело 1979. године када су ондашњи тренери кошаркаша Слоге, Везојевић и Киме Богојевић замолили Пурета да се укључи као кондициони тренер. За време његовог тренерског стажа у КК Слога Краљево, формирала су се позната кошаркашка имена попут: Владе Дивца, Милоша Бабића, Миломира Огњановића, Миљана Гољовића и многих других. Мало је краљевчана који су се бавили спортом, или пак оних који су се као навијачи, осамдесетих година прошлог века, у време када су кошаркаши краљевачке „Слоге“ играли мечеве у ондашњој прволигашкој конкуренцији велике Југославије, тискали у популармој „Кутији шибица“ како су тада, због њених перформанси, звали Халу спортова на Кеју, а ко није чуо за Пурета, првог кондиционог тренера у кошаркашком клубу „Слога“.
Немирног духа, непресушне енергије и пун креативних идеја у вези са унапређењем тренерског знања, задојен, како сам воли да каже, постулатима великана наше кошарке професора Александра Аце Николића који му је, као тренеру анонимусу из малог клуба, указивао поверење позивајући га да своје методе и идеје износи на семинарима којима су присусвовали тренери великани из некадашње Југославије попут Ранка Жеравице, Божидара Маљковића, Лазара Лечића, Николића… Усавршавао се у Совјетском Савезу, Источној Немачкој, чувеној Ајаксовој школи у Холандији, да би се крајем осамдесетих храбо отиснуо у непознато, пут Немачке.
Непознанице, неизвесност, незнање језика и многе друге препреке Пуре је, само њему својственом енергијом и преданим, истрајним радом претварао у нове изворе енергије и снагу сопствене воље. У Немачкој, касније и у Аустрији и Луксембургу, кроз четврт века другу тренерску каријеру, прешавши пут од трећих до првих лига, бескомпромисно се залагао да тренер није успешан ако не изграђује и људску, духовну, димензију играча.
Поседује српску црвену лиценцу; аустријску, немачку, луксембуршку А лиценцу; ФИБА тренерску лиценцу. Радио је у девет што немачких, што аустријских клубова, и паралелно је био предавач на кошаркашкој академији „Борислав Станковић“ у Београду. Аутор је многобројних стручних текстова и публикација из области кондиције, а прошле године је у нашем граду провисао књигу „Да је знање лако, сви би га имали“, у којој је Пуре објавио преко 600 мисли познатих и мање познатих људи из света кошарке и других спортова, које је он годинама, прикупљао и пажљиво записивао.
Пуре је често у Краљеву, а у једном од интервјуа поменуо је атлетику уз констатацију да је грех да се хвалимо стадионом без атлетичара, и да је још већи грех што појединци гледају само личне интересе, а да су сујете и лоши међуљудски односи срозали краљевачку атлетику.