И стрепели смо и надали се да ће се баш Он појавити на вратима учионице у другом разреду математичког смера. Стрепели, јер смо слушали од претходних генерација о систему оцењивања: “Пет је за Бога, четири за мене, а од тројке до кеца за вас” – тако је говорио. Или, рашири прсте на шаци и каже пред свим ученицима: “Реци оцу да сам ти прогледао кроз прсте!”.
Питали смо се како задовољити Бога и Мију, када никаква протекција не помаже?
Са друге стране, годинама смо слушали о специфичном начину предавања и испитивања кроз досетке и изреке, и примени у задацима „МН“ ради лакшег савладавања градива, што у преводу значи Мијов начин.
Изреке које је најчешће користио су: “од генија до лудака фали длака” и “паметан пише, а будала памти”.
Када се појавио на вратима учионице онако разбарушен, са густим обрвама које су му готово прекриле плаве очи, помало клатећи се, и проговорио: “Пиши!”, почео је први смех везан за његове часове, а тако је било до завршетка гимназије.
“Од данашњег дана па до следећег наређења математику ће вам предавати Миодраг М. Петровић, професор“.
За рад из математике потребне су три свеске: школска, домаћа и кућевна. Кућевна се друкчије зове „шлафрок“ свеска и служи да се у њу препише све што се ради у школи.
Ко не буде донео домаћи задатак, или га буде преписао, добија кеца на лицу места. Ко буде ометао час, добија кеца на лицу места. Ко не буде…добија кеца на лицу места… Ово вам је Јеванђеље. Морате да га научите напамет и у по дана, у по ноћи, кад вас прозовем, да знате.”
Уз тзв. “Јеванђеље” још тог првог часа је рекао да пишемо све што проговори, тако да су у моје свеске била уписана два-три задатка, па досетка или виц. Јако ми је жао што немам неку од тих свезака. Позајмила сам их својевремено другару за спремање поправног испита, који ми свеске никад није вратио.
Међутим, и без свезака, постоје догађаји који се никад не заборављају, попут усменог пропитивања са обавезним рукама на леђима, онда маса задатака у које је била “уметнута” његова Каја (супруга), као што је: “Пошла моја Каја да купи 25 јаја по 25 динара…”, затим “кинески поздрав” када он удари првог у првој клупи и каже: “Терај даље!”, да би опоменуо ученика у задњој клупи због преписивања или несташлука. И много, много тога…
Сећања су жива и после педесет и више година, и увек ми изазову смешак на уснама и у срцу, иако су ми оцене биле на граници између плафона за ученике и оне коју је Бог одредио професору.
Буба Станковић Рашковић