На десној страни пута према планини Гоч ка Столовима налази се засеок Шошаница кроз који протиче истоимена река. Посматрано са врха Столова то је дубодолина са доста ливада, шума, пашњака и косина. У селу је велико, старо и запуштено гробље, што говори да је овде некада живело доста људи. Некадашњи родови су Шалинићи, Понорци, Јолићи, Старчевићи, Живановићи…
И понекад се питам како су људи овде уопште и живели? Са данашње тачке гледишта рекла бих да су били срећнији, задовољнији, здравији него ми сада.
Задња кућа у Шошаници је кућа Живановића. Миљко и Милинко, отац и син већ дуго година овде живе сами. Пси, мачке и кошнице пчела су им једини пријатељи и комшије. Били смо први који смо распртили пут до њихове куће, што говори да до њих данима нико није долазио. И рекла бих, срећни су у овом беспућу. Њима тако мало за живот треба, а у разговору видим да су ван сваког дешавања и да је за њих време стало.
Немају ништа сем голог живота и трошне куће. Изгледа да нешколовани и неписмени знају да богатство не доноси срећу. Зато су рекла би и једини остали да у овом селу чувају ватру. До њихове куће смо се јадва пробили од великог снега и сметова који је на неким местима достизао и преко пола метра.
Дан је био створен за планину. Небо је имало кристално плаву боју, коју не можете да видите нигде сем са планине.
А ми…..? Још увек и после годину дана живимо иза закључаних врата! И после годину дана нас убеђују да су «наредне две недеље кључне», битне да нам буде боље. Више се и не посећујемо, не грлимо, не љубимо, чак су нам и руковање забранили? Још увек нас убеђују да вирус не напада од понедељка до петка, само викендом? Да вируса у ски центрима и луксузним хотелима нема, али зато у малим кафанама које притом имају душу, е баш у њима је смртоносан? Па су те исте кафане с› душом затворене!
Зато, протрљајте очи и бежите више из те зоне лудила у зону лепоте, да би то мало душе сачували! Лепоту погледа и предела не може да дочара објектив камере као људско око.
Ранац на леђа, пут под ноге и џааааадааааа из града!
Што више, то боље!
Јер, тек на врху видиш сврху!
Славица Цаца Павловић