Понекад се запитамо, како смо преживели шесдесете и седамдесете године? Ако се осврнемо уназад тешко је поверовати да смо стигли довде.
Излазили смо из куће ујутро рано и играли се цео дан, враћајући се кад би се ,,упалила,, светла испред нечије куће. Врата на кућама нису била закључавана, пили смо воду из бунара и често је неколико деце пило воду из исте флаше. Нико није возио бицикл са кацигом. Делује страшно!
Сатима смо правили играчке од дрвета, пиштоље, мачеве, лукове а поготову смо обрађивали скије од две даске које би добили од неког или би их набавили преко неких чудних канала.Уколико нисмо добро укуцали ексере са бока скије, где се налазио кожни вез то би нас опаметило, након падова који нису били ни мало безазлени. Понекад смо се борили до крви, ходали смо у модрицама и били смо навикнути да не обраћмо пажњу на те детаље. Ретко је неко неког цинкарио кад су биле тајне у питању а још ређе је неко знао где смо цео дан. Посекотине, ломљење руку и ногу, избијање зуба је била честа појава.
Најлепше улично јело је била кришка хлеба премазана машћу а преко масти алева паприка. Додуше било је избора хлеб са машћу (прилози алева паприка) и хлеб са машћу без алеве паприке и влажан хлеб а прилог шећер. Улично јело никад није било изгубљено и кад би пало у прашину, благо би смо дували или механички склонили нечистоћу и онда би га брзо појели.
Чудно, али смо увек имали нове пријатеље. Излазили би из куће и проналазили их, одмах заказивали фудбал на већ познатим местима. Кад нам је неко требао или нам је фалио играч за фудбал закуцали би смо на врата. Сећате ли се? Без питања! На своју руку! Сами у овом суровом и опасном свету! Без обезбеђења! Како смо уопште преживели? Имали смо и своја неписана правила. Дебели је увек био голман. Најбоља два играча никад нису смела бити у истој екипи. Најлошији играчи су играли у одбрани, они који су имали две леве ноге и шутирали ,,шпицоку,,. Девојчице нису ни играле и веома су ретко присуствовале утакмицама.
Голови су били по два камена са обе стране или уместо камења јакне и врло често школске торбе кад се враћамо из школе. Један гол је по правилу увек био мањи од другог. Игра се до десет датих голова а у стварности је побеђивао онај ко да задњи гол пре него што падне мрак. Нисмо имали судије, сами смо судили а фаул је био само у случајевима ако се појави крв на колену, руци или било где. Никад није било офсајда и аута ако нема неке ограде. Често се меч завршавао ненадано јер се власник лопте наљути, узме је а ми останемо бесно гледајући за њим а било је и прекидања мечева ако се појави власник ливаде.
Возили смо бицикле, играли утакмице на свим равним површинама, седели на клупи, на огради или у школском дворишту и причали шта смо хтели. Сви смо се бар једном пријављивали да играмо фудбал за неки клуб, али сви нису стигли да постану део неког већег тима. Гледали смо девојчице како играју ластиж али је изненађујуће да нико из моје генерације није знао правила те игре!
Наши поступци су били наши. Били смо спремни на последице. Родитељи тих година су стајали на страни закона, можете ли да замислите!?
Ова генерација је створила много људи који могу да ризикују, решавају проблеме и стварају нешто чега раније није било, једноставно није постојало. Имали смо слободу избора, право на ризик, право на пропаст, одговорност и некако смо научили да користимо све. Већина нас је имала среће да одрасте пре него што су почели ратови.
Након рата су млади слободу заменили за мобилне телефоне, ролере, ријалити звезде и брзу храну. Радили смо много тога што нам сада не пада на памет. Шта више, ако данас бар једном урадите оно што смо ми стално радили – неће вас разумети.
Вук Вукосав Коњикушић