До наших дана остао је мали број сачуваних цркава брвнара, које су сведок предустаничког и устаничког времена, периода поновног успостављања српске државности и потоњих ратова и недаћа, у којима је Црква са народом наставила да траје. Молитвени храм у Чукојевцу успешно одолева времену као духовно средиште и центар друштвених и културних дешавања овог дела Груже.
Иако не спада у репрезентативне објекте, нити се везује за значајне историјске датуме, вредан је пре свега као старина и раритет једноставног естетског обликовања и складних пропорција. Као дело анонимних мајстора, представника нашег најстаријег народног градитељства, опстао је и остао у функцији и поред нове, савремене зидане цркве, захваљујући несебичној бризи верника и свештенства.
Да ли су чукојевачку цркву градили неимари Осаћани није познато, мада њен, иако измењен изглед, указује на то. Највећа пажња је посвећена конструктивним особеностима, при чему су декоративни детаљи изостављени или су сведени на минимум.
Црква брвнара у селу Чукојевцу, посвећена Богородичином покрову, датира из 1780. године, како је записано у Шематизму митрополита Михаила. Цркву је 1826. године посетио Јоаким Вујић, који ју је лоцирао у селу Витановцу, чија је граница у то време ишла изнад цркве. Увршћена је у скупину цркава брвнара код Доброслава Ст. Павловића и у групу цркава са припратом аутора Бојане Михаљевић.
Издужене је правоугаоне основе, са полукружном олтарском апсидом. Садашњи кровни покривач је ћерамида, а вероватно је првобитно била шиндра, што се види по зарезима на брвнима, на које су се ослањали косници кровне конструкције. Унутрашњост се састоји од припрате, наоса и олтара, а раније је црква имала трем.
Због зидања нове цркве на истом месту, брвнара је премештена и преправљена 1903. године. Од старијег мобилијара сачуван је ручни дрвени крст, две иконе из 1847. године и неколико богослужбених књига.
Оба чукојевачка храма, брвнара и нова зидана црква, чија градња је започела 1903. године, а која је освећена 1931, посвећене су истом празнику, Покрову Пресвете Богородице, који се слави 14. октобра (по новом календару). Тога дана у црквеној порти окупља се народ на литургији, литији и слави. Верници су неизоставно прво улазили у стару светињу, да целивају иконе и запале свеће, а затим су у новој пространој цркви присуствовали богослужењу.
Сеоска слава заветина је на други дан Свете Тројице.
Коришћени делови текста Марине Лукић Цветић