Позната је и, могло би се рећи, одувек присутна тежња човека да остави траг иза себе, неки видљиви отисак свога ума, недоумице, емотивне драме или физиолошке нужности. А колико је држао до тих својих записа најбоље говори то што их је, или бар неке од њих, утискивао у камен, да трају бар толико колико траје подлога, а то би отприлике значило – вечно.
Занимљиво је да се ни до данас ништа није показало квалитетнијим и дугорочнијим носачем записа и поред свих технолошких чудеса до којих се стигло.
Kолико је данас познато, немогуће је одгонетнути како је дошло до тога и ко је зачетник ове дисциплине која је човечанство усмерила ка томе да после гестикулације и вербалне комуникације режањем, а после и нешто модификованијим арлаукањем и софистициранијим крицима пређе на писану, односно цртану варијанту, пошто ни сама суштиина људског бића није докучена. Заправо, још се не зна тачно да ли је појава човека на земљи резултат преображаја умно нижих животињских врста, или је до тог преображаја дошло негде другде, а човек онда, већ формиран у ово што јесте, случајно или намерно, доспео у ову космичку оазу, као мисионар нечега што још не знамо шта је.
Kако год било, непобитно је да су људи својевремено живели у пећинама, а неки и данас то упражњавају, из егзибиционизма или нужде, сасвим је свеједно, О онима који су се затекли далеко од камена, и тамо осмишљавали своје културе, данас немамао никаквих трагова јер су записи на таласима, песку па и дрвету, веома краткотрајни.
Али, шта је то што је пећинске људе терало да оно што их окружује исцртавају по зидовима пећина, никоме није јасно. Неке логике у томе има ако се то дешава у периоду када поједине животињске врсте , као мамути рецимо, полако нестају па се, логично, наметнула потреба да се слике тих нестајућих природних творевина, које су се показале несавршеним за бивствовање у свету ситнијих али љигавијих организама, оставе потомству, за пример и наук с каквим су све неманима њихови дедови имали посла да би их извели на пут просперитета и демократије. Касније се показало да су од тих мастодоната далеко опакији и подлији гмазови, буве, вашке, стенице, паразити, али то је тема за неку другу причу.
Тада тим наивчинама, пећинским мазалима или гребалима, није падало на памет да ће милионима година касније неки доколичари прекопавати земљу и песак у потрази за скелетима изумрлих врста, прибором којим су се служили и уздарјем са којим су их ближњи слали на далеки пут у ништавило. Углавном, тако је почело, а онда се јавила потреба да људи сами граде пећине, тамо где их није било, како би имали подлогу за урезивање онога што су сматрали битним. Али кад се зна да су од самих почетака неписмени били у огромној већини, а писмени ретки, онда је јасно да ова списатељска манија није била намењена маси, односно народу, а ни онима који су, вероватно, знали оно што су записивали. Дакле, записивало се из неких других побуда с тим да то што је записано остане да траје.
У то време, а и много касније, није могао да пише ко је шта хтео, па је то била привилегија најумнијих и најјачих – клесара у духовном и физичком смислу. Или, у другој варијанти, постојала је својеврсна расподела задатака у којој су једни смишљали, а други уклесивали, па је тако и монопол на генијалност записа био искључен.
Тешко је објаснити то што и данас, у добу медија, када се највећи део људских активности заснива на примању и одашиљању порука, не смањује се потреба за отискивањем и утискивањем личних ставова или било којих других, свесних или несвесних, манифестација ума или безума. И како градови расту, све је више површина које се могу употребити у ову сврху, а како расте људска популација све је више оних који осећају неодољиву потребу да се докопају спреја или четке, креде, а понекад и прста, па своје одушевљење, протест, позив на сексуални чин или било шта друго, оставе на монотоној, једноличној и сивој површини зидова, постамената, ограда, трафостаница или клозетских врата, свега што може да послужи као подлога за ову врсту књижевности , сликарства или чега већ.
Много тога из ове области је углавном познато, али је овде битно нагласити револуционарне пароле по зидовима у револуционарним временима које су одиграле кључну улогу у преваспитавању неписмених и гологузих маса потлачених радника и сељака током револуционарних гибања. Вива Запата, Но пасаран, Смрт фашизму, Живео друг Лењин, Стаљин, Тито… Јевреји, марш и многе друге, само су делић из богатог револуционарног циклуса парола и записа на зидовима.
И поред свих будалаштина у једном тренутку се заиста дошло до тога да су графити, како су назване ове креације, у правом смислу речи постале књижевност, а многе мисли скинуте са зида постајале су свенародне мудрости, критичке, умне, провокативне или духовите изреке које су на најбољи начин обележавале време у којем су настале.”Kолумбо, јебем ти матер знатижељну” само је један од мноштва оваквих примера.
Није потребно посебно наглашавати да су широм света млади људи, скрајнути из жиже интересовања актуелне журналистике, на овај начин саопштавали своје идеје и визије настојећи да промене свет и прилагоде га својим идејама и потребама. «Водимо љубав, а не рат» само је један од примера којих је било безброј…
И док већина самозваних, режимских, признатих и непризнати или каквих год класичних писаца пише да остави потпис испод написаног, зарад славе и споменика или улице у родном селу или граду, само писци графита, под претњом озбиљне казне, остају анонимуси. Жртвовати се, а бити анонимус, како би се записало: “Сви смо ми Радовани” или “Правда за Уроша”, “Србија Србима” или “Смрт циганштурама” више је тема за психијатрију него за логично преиспитивање. Али, неке силе те људе гоне да то раде, под окриљем ноћи, па макар то биле и силе малоумља или безумља. И шта имамо као резултат овакве пасије, по правилу непознатих починилаца?
Имамо то да, углавном, готово да нема зида у градовима и приградским насељима, који није наружен нечим што би се у највећем броју случајева могло назвати ничим, чак и мање од тога Kажем – наружен јер и поред најбоље воље нисам успео да нађем ни једну синтагму, паролу, вапај или било шта друго што би ме пренуло из летаргије и уверило како неки умни герилац користи ноћ како би сублимирани набој сопственог бунта исказао на зиду свог родног града или града који му је указао гостопримство док је бежао пред налетом помахниталих сепаратиста, стављајући свима до знања како би требало да га следе.
Нажалост, зидови постају изражајно средство психопата који су убили смисао графита и који својим суманутим идејама само додатно доприносе свеукупном сивилу у којем се налазимо. И како цивилизација напредује, бар тако неки тврде, тако се записи на зидовима растачу и претварају у графички приказ духовног стања нације која више нема креативних способности ни да на најједноставији начин искаже свој став. Нигде нећете наћи исписано «Доле влада» , Иди AВ”, “Хоћемо поштене изборе», «Хлеба, хлеба, господару» или томе слично, али флека у виду «Делије југ», «Kасапи»…има на сваком кораку.
Има спорадичних покушаја да се одређени став, који не наилази на медијску подршку, мада је присутан у мноштву распамећене масе, истакне на зиду. Мада, у суштини, више није јасно шта је то што нема медијску подршку, а да није осуда постојећег режима .
И сад, тешко би се могло рећи да су то илегалци пошто је, осим ретких изузетака из разних минорних и по правилу ретардираних групација, њихова опција на власти. Јер, ако некоме није јасно, ова власт је на вишим и нижим нивоима направљена баш тако да нико не може бити против ње, од пензионера, љутих националиста, путника у Европу до љутих националиста који су спремни да овде оставе кости. Чак ни они кукавељи са улице, који спавају у картонским кутијама, неће вам признати да су незадовољни. А каква вајда и да признају?
Према томе ради се о људима који свесно руже град, без идеје која би своје утемељење могла да има у било каквој рационалној делатности, да буде сврсисходна и да има икаквог смисла или сврхе.
Има ту разних записа од којих човек са симпатијама може да прими само, наизглед, љубавне поруке које у времену без позитивних емоција и емпатије делују потпуно извештачено и бљутаво. Све остало, само су жврљотине за које је заиста потребно ангажовати стручњаке (графологе) који би објаснили побуду њихових исписивача да се упусте у ову авантуру. Kада би ово било све од писаних трагова који би остали после нас, онда би наши потомци о нама заиста мислили да смо били на нивоу обичних ретарда у тренутку када смо сами себе уклонили са лица земље, или нас је убио прејаки спреј размазан по зидовима наших насеобина.
Изван овог контекста су осликане површине које би се, чак, могле назвати и уметничким делима, и које то заиста и јесу, али, нажалост, потпуно мимо духа времена, психологије паланке и историјског контекста, попут слика неке потонуле цивилизације, које су нам остале за дешифровање. И занимљиво је да сви ти мурали, јер то се тако зове, то зидно сликарство, иду ка томе да буду нешто налик Пикасовом или Монковом сликарском делу пред којим, мада ретко, застају они којима је Мица Трофртаљка сам врх модерне уметности.
Али, какви год да су ови записи неминовно делују на пролазника. Хтео-не хтео не може се човек отети пориву да протумачи виђено, да проникне у његову суштину. За оне који не иду у библиотеке то је, изгледа, једини контакт са писаним текстом, уз навијачке транспаренте, дакако.
А власт ћути, толерише лудост која јој је по много чему блиска, уједно и својеврсна слика наше свакодневице, отисак бесмисла који нас окружује и који нам се плази са свега и свачега – са сваке површине, делатност која може да послужи за нешто што нема своје објашњење и што, баш због тога, и постаје феномен.
На крају крајева, када се све сагледа, остаје утисак «Сви смо ми Радовани», а када се мало боље размисли, можда нисмо ни тако далеко од привилегија ове констатације. Мада, Радован је постао феномен светских размера, као и Младић, уосталом, али по нечпему што би најбоље било заборавити, кад би то било могуће, а ми остајемо само читачи несувислих шкработина на зидовима краљевског града или, у лошијој варијанти, њихови исписивачи.
Међутим нико се још није досетио да по цену да га пандуру приведу, а свевидеће камере евидентира, скупи петљу и испише графит који нас уједињује и сврстава међу свесна бића која брину о својој и судбини потомака: Рио Тинто – Марш из Србије! До тог степена умног успона краљевачки ум још није успео да се уздигне. Можда никад и неће, ако се узме у обзир да ми као друштво заправо венемо, атрофирамо и нестајемо. Можда и хоће, али судећи по темпу, то ће бити сувише касно, уколико се неки други клинци са више тестотерона и одрешитости не изборе да се окупаторске кртице протерају из наше земље и наших села и градова по којима ћемо ми наставити да пишемо наше графите, ни о чему.
Иван Рајовић