Недавно је у својој 61 години преминуо Славко Јаношевић, некадашњи директор и главни и одговорни уредник ЈП „Ибарске новости“, а касније сувласник и директор Краљевачке телевизије. Овако се испред хумке на гробљу у Кованлуку опростио његов пријатељ Владан Зечевић:
Од тренутка када сам чуо да се Саша бори са тешком болешћу молио сам се Господу да не дођем у прилику да се од Саше опраштам на овај начин. Надао сам се да ћу уместо опроштајног говора бити у прилици да му пожелим добар ветар и мирно море, да ћу га испратити на неко крстарење, да ћу на његовом лицу опет видети ону дечачку усхићеност као онда када смо у барској марини дизали једра његове «Јелене». Нажалост, моје жеље су јуче остале утопљене у његовој самртној постељи. Ако вас, пак, неко упита од чега је Саша преминуо, слободно, без размишљања, реците да је Сашу убило време.
Преширок у свету ускости, далековид у ери кратковидих, храбар у доба кукавичлука, усправан у доба бескичмењаштва, замишљен у времену лајавих, жртвеник у ери саможивих, витез у доба сецикеса, … Убило га је време у којем Саша није желео да се снађе. Није желео јер «сналажење» подразумева све оно против чега је био и против чега се борио. Убила га је вера у бољу, праведнију и уређену Србију. Посвећеност тој идеји била је и изнад бриге о сопственом здрављу. Готово сам сигуран да би Саша и данас радије одабрао уређену Србију, него споствени живот у овом тамном вилајету. Утолико је наш губитак већи, а надања мања. Тешко да ће се у овом граду више икада појавити неко ко је спреман све да жртвује за опште добро, за добро којега већина није ни свесна, а камоли спремна да се зарад тог добра одрекне дела личног комфора.
Краљево данас, несвено тога, остаје без једног од највећих које је изнедрило, без једног од оних који су овај град чинили градом.
Драга Јелена, драги Ацо,
Знам да је ваша туга огромна и да не постоје речи које ће је умањити, али, кад све ово прође, кад се народ разиђе, а ви останете сами са собом и са сликом вашег оца пред очима, ваша туга мора да пређе у понос јер сте имали оца чију ће људску величину овај град тек спознати.
Драги мој Сале, на крају желим да ти се захвалим на сваком тренутку који си ми поклонио и на свему што сам од тебе научио. А научио сам, између осталог, и то да је одлазак на одмор саставни део одмора и да је 17 сати комбијем од Краљева до Бара – уживање, а не мучење. Овог пута на одмор идеш сам, међутим, сигуран сам да ће те тамо дочекати звуци Чомбетове усне хармонике, његов шеретски осмех и наше „Стани, стани, Ибар водо“!
Драги мој Сале, на самом крају ћу ти, ипак, уместо опроштаја, пожелети добар ветар и мирно море, јер, како си и сам говорио – Живети се не мора, пловити се мора!
Срећан ти пут, добри мој Баџо!
Владан Зечевић