Пре неких 125 година је улазак целулоидног воза у железничку станицу најавио рађање првог биоскопа у Паризу а дугачка композиција потом наставила да тутњи широм света заустављајући се кратко и на филмским пројекцијама у Београду. Легенда каже да су у то време гледаоци панично вриштали и скакали под своја седишта мислећи да ће их воз прегазити…иако 3Д наочара у то време још није ни било!
Код мене је случај био обрнут јер сам као клинац имао неодољиву жељу да ускочим у кадар филма “Неки то воле вруће“ у коме је заносна Мерлин Монро брзим кораком ходала пероном док је парна локомотива распамећено звиждала за њом. Мало је фалило да набацим перје као Дафне и Џозефин и да се придружим женском оркестру предвођеним фаталном плавушом која је направила тулум у распеваном возу. Нажалост… нисам имао среће да ме Мерлин почасти коментаром “Нико није савршен“ да сам јој се у кратким панталонама тада задесио у крилу.
Некако је и Елвис Присли средином педесетих уз њихање куковима попут Мерлин најавио еру рокенрола са својом бесмртном рокабили химном “Mysteri Train” па су се та два вагона касније спојила у дугачку композицију у коју сам ускочио на перонима свог живота.
Седамдесетих година сам извесно време приватно живео у “Кући поред пруге“, недалеко од рампе и пружног прелаза на почетку улице Танаска Рајића. Возови су били моја бучна свакодневица а ја сам сакривен у жбуњу дворишта попут поглавице Апача испаљивао дрвене стреле на “Гвозденог коња“. Био сам страшно љут на њега јер је у паничан бег терао бизоне који су мирно пасли на Симкиним ливадама. Он ми се подмукло светио под окриљем ноћи када се цела кућа тресла будећи ме из безбрижног детињег сна. Филм “Влак у снијегу“ ме је међутим натерао да дипломатски попушим лулу мира са њим самом спознајом да те бахате силеџије имају и своје “Ахилове шине“ па ће ме једног дана сигурно молити за лопату када му будем затребао. А да ми возови више не би бежали “пругом без обзира“ добио сам за рођендан лично мој који се вртео у круг док ми није постао најбољи друг.
Када бих се враћао из школе, имао сам обичај да са клинцима из краја један део пута одскакућем оближњом пругом. Мера нашег одрастања у то време нису били маркери урезани на штоковима врата већ способност да једним кораком закорачимо са једног дрвеног прага на други а балансирањем по шинама смо имитирали омиљеног Шарла Акробату. Понекад смо у тренуцима највеће храбрости или лудости стављали главе на шине ослушкујући „Locomotive Breath“ који је најављивао долазак дугачке композиције из даљине. А онда је често умела да уследи свађа са радником железнице који је контролисао рампу ако би приметио шта радимо.
За време фудбалских утакмица на “Ливачету“ покрај пруге било је неписано правило да уз велику дерњаву прекидамо меч и испратимо достојно целу дворску свиту накачену иза локомотиве. Претходно смо знајући тачно време наиласка воза стављали на шине коване новчиће и тако се китили туђим златом а путници су нам као и ми њима махали у знак поздрава. Волео сам и да заједно са Херкул Поароом истражујем ко је мистериозни убица у “Ориент Експресу“, стрепео да Софиа Лорен и Ава Гарднер неће живе прећи преко “Касандриног моста“, испаљивао гитарске рафале са Џими Хендриксом уз звуке „Hear my Train a comin“, “Дугом пругом ишао“ са Doobie Brothersima и Цукићем, пијан скроз се бацио под воз “Директора“ када су протуњали на концерту у клубу “Токио“, опраштао се на перону од Селме и Јагодинке Симоновић и био му слепо веран као “Пас који је волео возове“.
Прва путовања железницом су ме наравно водила ка Београду… тада никуд нисмо журили јер смо увек стизали па нам вишесатно путовање није представљало велики терет. И дан данас не волим аутобусе јер ми се чини да приликом путовања сапутнике попут безосећајног егзекутора стрељам погледом у потиљак а да сам већ унапред кажњен и везан за електричну столицу. Људске очи су као драгуљи који први заблистају при рођењу и први губе свој сјај уочи нашег одласка на друге дестинације па је живот промашен када смо ускраћени да у туђем оку барем на трен препознамо рефлексију своје душе. Дугачки вагони и пространи купеи су напротив прављени по мери човека, у њима је могла да се развије жива дискусија измедју сапутника, да се прошета дуж ходника или пак потражи занимљивије друштво. Оно што сам највише волео је да “С’ ветром уз лице“ стојим крај отвореног прозора и уживам у живописним пејзажима и телефонским стубовима који ми као постројена гарда салутирају .
Чак су и мали неугледни сточићи на склапање подно прозора купеа одисали атмосфером породичних ручкова недељом јер су путници на њима несебично делили свој комад хлеба и неба. Кондуктери су ми били посебно занимљиве појаве са њиховим алатима за бушење карата а ја сам умео да их насмејем са невештим питањем: “А кад стижемо на Малу и Велику Крсну славу?“. Торањ на Авали, који је за мене представљао осмо светско чудо, био ми је последњи знак да се ближи крај авантури. Само што сам пред велеградску “Џунглу на асфалту“ као на дипломском испиту морао да прођем кроз кућу страве у виду дугачког и мрачног тунела од кога је понекад умела да ми се леди крв у Хичкоку. “Светлост у тами“ је наравно увек излазила као победник на крају тунела!
Годинама касније, када ми више није била неопходна пратња старијих, ускакао сам у возове без јасног плана и путовао барем до Чачка или Крагујевца само да бих осетио ритам железничких прагова који ме је уводио у посебно стање свести обликујући мој емотивни код у правилну форму.
Једно од мојих задњих путовања возом је било у лето 1990. године када сам са два стара другара Дулом и Дуцијем присуствовао концерту Сузан Веге у Сава центру. Након феноменалног наступа смо отишли да луњамо по Кнезу па смо се непланирано дуго задржали испред клуба Академија где смо склапали нова познанства. Када смо схватили да је једини превоз у ситне сате за повратак кући био воз Минхен – Атина, решили смо да запалимо са њим натраг. Без икакве резервације нас је чекало вишесатно стајање у маленом боxу на крају вагона с обзиром да је он био пренатрпан младим људима са Запада који су путовали за Грчку. Око нас су били хладни Немци и Енглези а ми смо са темпераментним јужњацима Шпанцима брзо запалили вагон и изгорели флашу текиле када смо скапирали да смо на истим таласним дужинама. До краја живота ћу памтити ту веселу дружину из Барселоне због које замало да промашимо Краљево и наставимо пут јужније где са нама не би било тужније.
Деведесетих су возови почели да возе терет тог времена а ја сам утеху нашао у радио емисији “Тајанствени воз“ – Студија Б коју је уређивао и водио легендарни рок новинар Жикица Симић. Моја путовања су захваљујући томе задирала дубоко у рок историју, у купеима сам седео са гомилом палих хероја и одметника од конвенционалног живота, слушао приче о несрећним и великим љубавима, луњао с краја на крај звучних меридијана.
Понекад када ме чежња стегне за шине…прошетам до пасареле код Железничке станице и док у себи певушим песму „Downtown Train“– Tom Waitsa са сетом бацим поглед на опустеле колосеке који се простиру као ожиљци на мојој души. Локомотиве су некада биле најгласнији “Слогини“ навијачи а ми смо на перону дочекивали фамилију из других градова, испраћали пријатеље и браћу у војску, одлазили на факултете, утакмице и далека путовања.
И тако загледан у даљину, у сићушну тачку на хоризонту која у мом оку шине к’ себи савије, као да видим “Тајанствени воз“ који се из магле сећања полако примиче и писком локомотиве ме позива на пут ка мом “Изгубљеном рају“.
Хвала свима на читању и заједничком скитању!
Дон Кикот