ЧЛАНЦИ САРАДНИКА

СУП-културне формације!

Давних деведесетих година, док је СФРЈ пуцала по свим шавовима, мој ортак и ја смо крпили кинту за ноћну финту која нас је вештим дриблингом преко ‘’Токија’’ и ‘’Пинк кадилака’’ увела  у шеснаестерац тадашњег култног места за изласке, помало пророчког назива ‘’Шишмиш’’. Једне летње ноћи нас је дочекао прави стампедо на улазу у клуб. Гости су панично истрчавали  напоље, бајкери палили љуте машине а ми смо збуњено и са неверицом посматрали шта се дешава. Након кратке драмске паузе, решисмо да испитамо случај и сиђосмо храбро ко Кустурица у дубине ундергроунда.

За шанком су као и обично били власници клуба Гацо и Бурко, међутим те ноћи беху видно изнервирани. И док смо заузимали своје уобичајене бусије, у трену смо сконтали да је фрка настала због неуспелог бомбашког напада на заблуделу омладину која је правила велику галаму, тако да је чика Цујо који је живео у згради преко пута клуба решио да је заплаши како би лакше владао са њом. На сву срећу, није дошло до најгорег а бомба је привремено завршила као сувенир на полици клуба док на наличје догађаја нису стигли органи реда и поретка.

Таман што поручисмо по ‘ладно пивце за дежурне кривце зачуо се бат убрзаних корака и у клуб упадоше мили нам цајци на челу са Илијом Творовићем лично, инспектором за крвне реликте и АБХ заштиту. Окружише нас увежбаним тактичким покретима, а Илија загрме попут Стаљина.

– Где се налази минско-експлозивно средство заостало из Балканских ратова отето из руку часног грађанина Цуја док је бранио јавни ред и мир у нашем оправданом одсуству?

Ћутке се сви погледасмо док се corpus delicti пажљиво, као новорођенче предавао брижним неговатељицама, а инспектор настави са својим моно-логом.

– Уместо да спавате, ви се зајебавате! Није ни чудо што поштеном свету пукне филм а могла је и бомба. И шта вас двоје чупаваца  тражите ту крај шанка? – обрати се ортаку и мени.

– Удишемо живот са дистанце, јел смо у прекршају?

– Не би били да не изгледате крајње сумњиво! Чиме се бавите у животу?

– Ја сам аудио-визуелни уметник који открива и демистификује невидљиве димензије стварности! Одговори му мој ортак сталожено…

Погледа га значајно инспектор као да просвећен капира  зашто кокошка носи јаје  а онда се нервозно окрете ка мени.

  А ја сам хроничар доколице, скупљам материјал за будућу књигу ако ми Аца Лукас не отме НИН-ову награду после Басаре.

– Дакле, уметници?! Крадете Богу дане а вероватно се и дрогирате! Бледи сте и испијени к’о да се шишмиш почастио са вама вечерас. Него… одмах да заврнете рукаве до лактова и испразните џепове. Ко зна шта кријете у њима?

На несрећу мог ортака који је патио од хроничне жгаравице, у његовом џепу се налазила сода бикарбона коју је куповао на меру и редовно носио са собом у малој провидној кесици. Наравно да код инспектора Илије Творовића није пролазила та прича јер је одмах посумњао на опасне психоактивне супстанце.

Ни ја нисам прошао ништа боље. Од малена имам мали црвенкасти младеж на месту где су на мојој руци вене биле најизраженије тако да је постојала основана сумња да су у питању јасни трагови убода иглом .

Моментално је наредио позорнику Блесићу да нас одведе до тоалета и задржи до даљњег да би он сам брзим антигенским тестом на Јовањицу установио садржај сумњиве кесице.

Док смо стајали приљубљени уз плочице тоалета, позорник је самозадовољно констатовао.

– Од 9. Марта ја вас јурим, битанге ниједне! Је л’ сте мислили да ће тама ундергроунда да вас сакрије од мене? Дилујете дрогу деци и самохраним мајкама, срам вас било!

– Ма ми се, бре, човече бавимо субкултуром, шта се трипујеш? – искулирам га некако.

– Ај’ што се дрогирате него сте се одродили и од рођеног језика. Не каже се субкултура него супкултура. Је л’ ја треба да вас учим правопису да кад се звучно Б налази испред безвучног К онда прелази у безвучни пар П ! Три пута за казну има да ми поновите на сав глас СУПКУЛТУРА и ја ћу вам опростити што ћу вас истући!

– И посебно да ми акцентујете први слог јер ако ме се сете за Дан безбедности, сете се. Моја је дужност да вас едукујем!

– Је л’ дугоузлазни акценат на првом слогу? – упитах необавештено к’о Коштуница.

– Морееее, даћу ти ја краткосилазни шамар моментално ако ми не откријеш за кога ваљате наркотике и оћете леба без мотике!

  Бетмен, Мандрак и Фантом су наши шефови а имају тајни штек у згради Политике. Ако те прекомандују за Београд ето ти прилике да се прославиш и будеш на коњу ко Вук Драшковић ономад.

И таман што је позорник Блесић кренуо да примени силу и неправду да би тако ишчачкао још информација битних за националну безбедност и опрашивање тучка на глави баба Јуле, на вратима клуба се појави инспектор Илија Творовић и дрекну.

– Где је онај са содом бикарбоном? Слободан је ко Милошевић и да пази убудуће шта вуцара по џеповима! А ваљало би и лекара да потражи под хитно да му не би давали помоћ касно!

– А онај други чупавац још сутра да премести младеж на мање сумњиво место да не би убудуће ометао истрагу!

Покупише се након тога из клуба мили нам цајци, а ми седосмо за шанк да довршимо пиће. Док су цепали Црампси из звучника, крајичком ока сам приметио слепог миша који се промолио из шупљине на зиду и претећи раширио крила. Као да је те ноћи својим префињеним чулима унапред предосетио долазак СУП-културних формација које ће попут опасног вируса почети да се шире планетом пар деценија касније!

Дон Кикот

Оставите одговор