Милутин Јовичић Мишутка, пензионисани добошар Градског дувачког оркестра (Фото: Горан Шљивић)
Ако ти Бог да, да будеш музичар, онда ти ни паре нису битне. Јер, када ти оките хармонику или ћемане, то му дође као декор. Имају срећу ти људи, јер за паре раде оно што би и џабе радили.
Једино су мало другачији, они који свирају на сахранама. Њима није по вољи, ни музика, ни амбијент. А немају ни публику, којој је до свирке. Покојнику је, наравно, свеједно, јер он је „одсвирао“ своје.
Оркестар „Црно дугме“ има своју традицију. Немцима су одсвирали „Лили Марлен“, прешли преко Ибарског моста и отишли у шуму, са све добошима, тромбонима, трубама, тубама и осталим „плеханим“ инструментима. И са, парабелумом или бомбом, сакривеном испод ватрогасног шлема.
Њихова публика је увек озбиљна, јер,како да се веселиш на сахрани. Једино што могу да ти најеже кожу, кад Мишутка удари по добошу, а остали сложе мелодију посмртног марша. На крају, кад сандук спуштају у раку, одсвирају, обично, и ону песму коју је покојник волео за живота. Ако тај и није, превише банчио, по кафанама, онда иде „програмска музика“: „Тихо ноћи моје злато спава…“ И још, по нека…
И све мора да буде примерено тренутку, дакле озбиљно… Осим, ако се не догоди нешто непредвиђено…
Поп је, пре „плех музике“ држао опело… И подељене су оне мале свеће, које се држе у рукама. Једино је Милоје заборавио да скине шешир… А онда је она свећа, у његовим рукама, почела да пали, широк обод испред његовог чела. За тили час , направи се рупа на шеширу, баш изнад његових очију. Јебига, дешава се…
А и како да се не насмејеш !? Покојник се, и онако, наживео…
Цвеће је обавезан декор на сахранама. Пре но што поворка крене, позове се омладина, да понесе букете и венце, од капеле до вечне куће. Онда оно цвеће положе, на тек ископану земљу, тик уз раку… Ту да сачека, док свештеници не отпевају „вечнаја пајамија“.
Али ђаво није дао мира. Један од оних венаца, поче лагано да клизи низ ону ровиту земљу, и да пада, право у раку. Ту ти је Драгутин био бржи. Зашао је у године, а рефлекси су му још, као у младића. Он скочи, и ухвати онај венац од свежег цвећа, аман на ивици раке.
Сви су ћутали и, у себи, се дивили Драгутину. Једино је Мишутка, као шеф „Црног дугмета“, констатовао, да је Драгутин ухватио „бидер мајер“.
Завршница, рекох, иде уз ону песме, коју је покојник највише волео. Или се одсвира, она Новичина: „Кад уморан будем пао , ја судбину нећу клети…“ Ова, последња је писана као тестамент и одговара свачијем укусу. Ако је, недај Боже, покојник неко од млађих, иде она, већ поменута : „Тихо ноћи, моје злато спава…“
Онда се ковчег, уз шкрипу оних конопаца, лагано спушта у раку. Она шкрипа, делује језиво и зато је мој друг Цоца, оставио аманет, да га никако не спуштају конопцима.
Први до њега се залетео са питањем:
-„А како да те спустимо!?“
-„Ухватите ме за ону ствар и спустите… Ето тако!“
Раде Велизаров Ерац