Одавно кружи анегдота о познатом краљевачком доктору, очном специјалисти, који је волео да попије, али и да се са својим рођацима и пријатељима дружи уз „веселу машину“ док се пече ракија.
Дакле, позваше га пријатељи да градира ракију. Како је он причао, био је леп и сунчан октобарски дан. Идеалан за дружење поред казана, уз ракију и специјалитете који се обично припремају док се прави препек: салата, сир, кромпир и месо из жара…
Потраја печење ракије, па и доктор цугну мало више. Почео и сутон, а њему паде на памет да се нашали са пријатељима. Узео је две стаклене чаше, у једну сипао воду, а у другу ракију. У обе чаше стави по глисту. Она глиста у ракији истог момента угинула, а она у води не престаје да се мигољи.
Ајде, реците ми шта закључујете, обрати се он својим пријатељима!
Један од њих рече да ракија убија, али му доскочи доктор речима: Није тачно, ко пије ракију нема глисте!
Док су се сви смејали, забринута што га нема, поред казана се појави докторова жена. Изнервирана видевши га онако припитог, пред свима одбруси:
Е, мој алкохоличару! `ајде треба да идемо кући!
Доктор се није изненадио, него рече жени: Само полако, да те нешто питам! Колико сам те пута јеб’о овог месеца?
Док је за тренутак трајао тајац, његова жена са намером да га још више понизи, одговори: Само четири пута!
А, колико сам се пута напио овог месеца? Његова жена се кратко замисли, па рече: Једном!
Е, па онда да ме зовеш јебач, а не алкохоличар!
Сви прхнуше у смех, а жена још више изнервирана окрену се на другу страну и љутим и брзим корацима напусти ту екипу. Како прича кружи, од тада са својим мужем никада више није отишла у село када се пече ракија.
