То је био непоновљив лик урбане генерације свих нас који смо имали привилегију да га упознамо и уживамо уз његову свирку на ’армуници. Самоук као и остали његови из оркестра, знао је да загреје све дирке на инструменту и да присутну публику баци у делиријум. Био је испред времена, а нама живим је оставио да размишљамо о тој његовој дефиницији времена. Знао је да Бушу прорекне рак у гушу, и да „телефонем ало, ало… ники се не јавља…“. Намешталка, иако наглув са апаратом у уху, могао је виртуозно да одсвира сваку наручену песму, уз мноштво само њему знаних импровизација. Мелодија му никада нија била проблем, а за речи је тражио помоћ у „букварима“, како је звао своје укоричене и неукоричене свеске са линијама и коцкицама у којима је брижљиво уписивао текстове старих песама и нових хитова. Није му било тешко да се без буквара попне на дрво и да висећи на некој грани, одсвира и отпева песму за неког локалног шмекера. Наравно, за то је добијао лепе, како је знао да каже, „соларне“ хонораре. Волео је да потроши за ракију, али је знао да однесе новац и у кућу, ону што се и налазила поред бензинске пумпе код аутобуске станице.
Који би он Циганин био, а да није имао црни фонд. После сваке свирке, ма у које време ноћи или јутра било, знао је да одвоји кинту испод ћерамиде, изнад улазних врата. Трајало је то годинама, док му жена није провалила штек, па је морао ту ноћ да се гребе за ракију, себи и Рајку, и Гризлију и Бобију. Били су то господа музичари, свако на свој начин. Једино је Аца имао право да каже: „Ти, бре, боље свираш и певаш од мене, него ја!“
Био сам много са њим у кафанама, у неким кућама и становима на разним прославама и само два пута код њега у кући. Последњи пут када је морао да развали прозор, јер су једина улазна врата била толико уска, да би могао да унесе двосед који је добио као компензацију за неку свирку. Седели смо на том двоседу и уз негологлаву кафу гледали телевизор који се налазио на плотни шпорета „Смедеревца“. Сазнао сам да када треба да се заложи ватра, телевизор иде на под. Практичан је тај „цигањски“ живот, као што га је Аца живео. Иако боем и општепознати лик у Краљеву, а и шире, доживео је да га испред куће испребијају неки „скинхедови“, како их је он назвао. Преболео је те модрице и подливе, али је и даље неуморно увесељавао све нас који смо се налазили у његовој близини, или смо га наменски позивали да нам увелича неки повод за весеље.