Данас као и обично стојим у реду да бих пазарио сир и још неке ситнице у оближњој радњи код Мале пијаце. Људи око мене без икакве нервозе чекају да особа која је тренутно у трговини изађе да би и они ушли по реду вожње.
У једном тренутку се у саобраћајној траци зауставља возило и жена кроз отворен прозор почиње да виче.
– Је ли ко од вас чека за сир?
– Сви се помало збуњени окрећемо у њеном правцу и ја јој одговорих: Ја чекам за сир, што питате? – мислећи да жени можда треба нека информација у вези сира или помоћ при куповини.
– А јел си ти задњи у реду? – упита она.
– Нисам, госпођа иза мене је последња дошла.
– Само да знате сви што чекате, одо да завршим нека посла ту близу па кад се вратим моје је место одмах иза ње и ту ћу онда да станем!
Нагази жена ауто и оде својим путем даље а сви присутни – након што су се прво загледали у неверици шта чују, су прснули у заразан смех чије ширење ни маске на лицу нису могле да обуздају…социјална дистанца је пола здравља а смех људе краси.
Дон Кикот