У младости, најлепше музичке проводе сам имала у Матарушкој бањи и хотелу “Термал”. За тај провод смо били увек расположени, и спремни, а најважнији проблем је био ко ће до Бање да нас одвезе. И онда, обично са корзоа, сви се потрпамо као сардине у једна или двоје кола и млади и срећни крећемо у провод…
Тада је и милиција била другачија. О повратку нисмо ни размишљали, јер се тамо увек неко нађе да нас врати у град.
А хотел “Термал” је био најдраже место зато што је имао одличну музику, а шеф оркестра је био Врнда, хармоникаш. Музички програм се састојао од неколико блокова, који су прво почињали са шлагерима и лаганом музиком за плес. Ми, тадашњи чланови једине плесне школе коју је водио сјајни Ербез, одмах би поскакали и размахали се и по великој и по малој сали, које су биле преграђене хармоника вратима, што је тада био потпуно нов и практичан изум.
Као да смо летели на звуцима Врндиног оркестра, чијих се шеретски насмејаних лица музичара још сећам, јер су и они уживали са нама.
А по парку се разливају весели тонови, гости Матарушке бање шетају, Ибар шуми и протиче….и односи наше време и године…
После тог блока је следио блок популарних старих народних песама , а онда нових, па фолк, и онда се развезе коло…! Врндина кола су знала да трају док не “попадамо с ногу..”. До тада су већ устали да играју и они који увек седе. А коло почиње громогласно да тутњи од топота играча, спојених са музиком од којих се све заједно- полеће…!
Од нас, од наше младости и свих заједно, тресао се цео хотел! А коло се разламало целим парком и Бањом…
А тек кад се у парку сусретну и испреплету музике из хотела “Жича” и “Термала”, а онда и музика из баште ресторана “Југославија” поред самог Ибра, онда је то било полетање у небо… Тада се играло до зоре, и тек онда се ишло кући.
А особље дивно, љубазно, стручно….
Нисмо ни знали колико смо били срећни, јер смо очекивали “светлу будућност”…
Ружица Ракочевић
На слици: Мирољуб Врндић – хармоника, Раша Грубор – бас, Света Томић Каубој – гитара и Иван Коцка – бубањ