Краљ Милан Обреновић указом од 29. јуна 1882. године установљава, у вароши Краљеву, Школу за ратарство што у то доба беше прворазредни догађај за целу Србију.
За управитеља новоосноване школе постављен је др Ђорђе Радић, први Србин доктор агрономије, аутор преко педесет научних студија и књига, члан Српског ученог друштва и почасни члан Краљевско – српске академије наука. Са таквим научним угледом он, ипак, током каријере бива три пута постављан и три пута „пензионисан“ – уствари смењиван – са положаја управитеља Школе за ратарство. Узрок том биле су оновремене политичке прилике и интриге.
Зграда на Ратарском имању намењена школи завршена је 1927. године, а до тада је за наставу коришћена зграда у којој се сада налази Народни музеј. Пољопривредна – хемијска школа у Краљеву од 1990. године носи име Ђорђа Радића, свог првог и најзначајнијег управитеља.
Српска штампа оног доба често је писала о Ратарској школи у Краљеву. Тако, Српске новине 30.септембра 1882. године обавештавају да ће Ратарска школа у Краљеву бити отворена од 15. октобра. У њу, осим ученика о државном трошку, примаће се још 10 младића на школовање о свом трошку, по 25 динара месечно, који треба „ради једнобразности са државним питомцима да понесу са собом, осим нужног одела, још 4 пара кошуља, 2 кошуље пресвлакуше, 4 пешкира, 4 џепне марамице, 2 пара опанака и 4 пара чарапа“.
Самоуправа од 26. октобра 1882. године јавља да је пре два дана у Краљеву после службе божије освећена водица у новоустановљеној школи, др Радић је изговорио пригодну реч, те је тако, уз клицање присутних Краљу Милану, скромном свећаношћу отворена Ратарска школа.
Видело бр. 105 из 1883. године објављује позив сваком кога интересује напредно ратарство и повртарство да дође у Ратарску школу. Ту да се увери у стање преко седам сорти кукуруза чије је семе увезено из Америке и других земаља, затим конопље, разних сорти дувана, кромпира, проса, цвекле, пасуља, сирка, диња,парадајза, бундева… Да се упознају с разним корисним машинама и алатом. Још се каже да се при школском заводу налазе „красна швајцарска говеда и свилоруне овце“.
Видело од 28. септембра 1833. године пише да је у Краљеву, три дана раније „Управа ратарске школе… изложила лепо уређене пољске производе са свога имања.Изложба је смештена у школској згради и трајаће 8 дана. Посета је врло јака, а баш је и вашарско доба те посетилаца има скоро из свију крајева Србије“.
Српске новине 12. октобра 1885. године јављају да је за изложене производе на светској изложби у Анверсу Ратарска школа из Краљева награђена златном медаљом – за пшеницу и остале стрмине, а сребрним медаљама – за вуну, за пасуљ и остала варива, као и за кукуруз.
Српске новине оглашавају 20. фебруара 1887. године да управа Ратарске школе у Краљеву прима поруџбине за продају својег изврсног „свеколиког семења“, по повољним ценама, „награђеног на светској изложби у Анверсу“.
Српске новине од 7. маја 1888. године пишу: „Г. Др. Ђорђе Радић, управник ратарске школе, за Цвети, као народни празник, оденуо је потпуним оделом 4 добра сиротна ученика…“.
Мале новине објављују 20. априла 1889. године: „Др. Ђорђе Радић, управитељ ратарске школе у Краљеву, пензионисан ја а на његово место постављен је Радомир С. Бојић помоћник управе држ. ергеле“.
Умели су и Краљевчани да се одуже школи. О томе читамо у Српским новинама од 26. јануара 1891. године: „Г. Јанко Баџак, трговац из Јагњила… изволео је у свом писму од 30. децембра изјавити, да ће од свог чувеног запата свиња поклонити ратарској школи једног вепрића и две крмачице, колико је грла управо ова школа тражила да купи, са жељом да заводу послужи за приплод а ученицима за науку“.
И у Дневном листу се, 25. априла 1896. године, могао прочитати текст: „СИР КРАЉЕВАЦ“ У ратарској школи у Краљеву почело је се израђивати сир звани „Краљевац“, који својим ванредно добрим својством може издржати конкуренцију са млогим страним сиревима. Еснаф бечких кувара, коме је управа ратарске школе послала овај свој производ на оцену, изразио се о њему најповољније. Ратарска школа уступила је право продаје овог сира г. Ђоки Богдановићу каф. код „Руског цара“ и ми га препоручујемо поштованој публици, надајући се да ће, с једне стране одзив за потрошњом, а с друге, опет, вредноћа посленика у ратарској школи успети, да стране производе ове врсте сузбију и тако у земљи која више крајцара да остане“.
У овом чланку коришћени су написи сабрани у књизи Карановац – Краљево у српској штампи 1868 – 1903, коју је приредио Славољуб Маржик.
ИнфоКраљево