Славко је имао 24 године када је ушао у вагон који га је одвезао на Косово – равно у рат: Остао је без леве ноге, а сада живи од социјалне помоћи.
„Улазим, али… Као да улазим у неку јаму, нешто. Идеш, а не знаш где идеш“, овако Славко Станковић из Краљева описује моменат када је 1999. године ушао у вагон воза који је ишао на Косово и када му је дата пушка у руке.
Иако је од тог искуства прошло 23 године, а Славко који је тада био само 24-годишњи младић, успео је да извуче живу главу, али ће са последицама морати да живи читавог живота.
„Другог априла 1999. су нас гађали и доста људи је погинуло, а мене је детонација бацила, летео сам једно 15-20 метара“, каже Станковић за „Прву“.
Вратио се из рата, али тај период није био лак. 2002. је изгубио мајку, а 2003. оца. Међутим, најтеже од свега било је када је после родитеља остао и без највеће подршке – брата, 2012. године.
Нажалост, ту његовим трагедијама није крај. Услед последица рата и немаштине његово здравствено стање се годинама погоршавало и 2018. године му је ампутирана лева нога. Толико се лоше осећао, да је размишљао чак и о самоубиству.
Човек који је некада имао све, остао је сада само са надом да ће бити боље. Финансијска помоћ коју добија од државе је исувише мала и није му довољна за лекове, храну и остале животне потребе.
Добри људи су му помогли и донирали кухињу, намештај, реновирали купатило и под, како би Славко лакше изашао на крај са животним недаћама које су га задесиле.
Међутим, њему је и даље потребна помоћ – кров куће у којој живи прокишњава и потребно је променити цреп, како би добио достојанствен живот који као борац за своју земљу свакако заслужује.
ТВ Прва