АНЕГДОТЕ

ОД КРАЉЕВА ОСТАДЕ САМО ИМЕ

У априлу месецу 1882.године краљ Милан и краљица Наталија су кренули на пут, обилазећи српске градове. У Карановац су стигли средином априла, дочекани „радосним усклицима“, по речима новинара Српских новина. Ујутру, 19. априла, делегација општине Карановачке поднела је краљу писмену молбу, у којој је истакнута жеља да се промени име Карановца. Већ у преподневним часовима краљ Милан је донео одлуку „да се у спомен Нашег доласка у њихову варош, „Карановац“ убудуће назива Краљево“. Том приликом, краљ Милан Обреновић обратио се грађанима следећим речима: „Ваш краљ, Ваш кум…, хоће да вашу будућност стави под окриље ове значајне народне тековине, која је земљи придобила нов углед, нову славу; Ваш Краљ, ваш Кум, баш зато хоће да вас, прве и најближе седмовратној Жичи поздрави данас речима које вам одговара данашњим земаљским околностима, именом грађана Краљевског града: „Краљево“.

Од тог времена Краљево је прошло кроз бурну историју трагедија, успона и падова. Остао је понос на богату прошлост у Долини векова, на Жичу и Студеницу, на златне године не тако далеке прошлости. На дну грба Краљева са седам златних краљевских круна које симболишу крунисања српских краљева у Жичи, стоји трака са поруком “Нама добро, а никоме зло”. Ова јака порука сведочи о спремности да се ради за сопствено добро, и да не постоји лично добро засновано на туђој невољи.

После свега кроз шта је Краљево прошло и где се тренутно налази, на траци испод грба слободно би могло да пише “Нама зло, а некима добро”. Од града који је био један од најзначајнијих трговачких и привредних центара бивше Југославије, данас је остало само име. Нема више гиганата попут “Магнохрома”, “Фабрике вагона”, “Каблара”, “Јасена”, “Аутотранспорта”… великих трговинских ланаца “Гвожђара”, “Стотекса”, “Пољопромета”, “Папирпромета”, “Тргопромета”… Нема ни штампарије “Слово” која је преносила део историје и свакодневнице на  новински или књишки папир.

Нема ничега, али за дивно чудо, има још људи. Бити грађанин Краљева представљало је част и одговорност, служило је за понос према генарацијама које долазе. Време нечињења и погрешног чињења данашњим генерацијама донели су осећај срама, стида и безнађа. Они из овог града једино могу да потраже пут који води тамо где постоји нека нада. Више не верују у по ко зна колико пута обећано боље сутра. Јер, сутра никада не може да буде исто као јуче.

Драган Благојевић

Оставите одговор