Позитивна енергија влада у екипи, гледа се прогноза и планирају се дуги прелети. Трочлана екипа омладинаца, Петар, Богдан и Ђорђе одлучују да иду на Голију. Гледајући прогнозу, мало смо скептични због превелике висине облака, али то нам даје још већу наду за висинама. Ја као најозбиљнији будим Петра и Богдана и терам их да пожуре са паковањем. Због великих амбиција недостаје нам возач, да врати кола са Голије када одлетимо. Богдан даје идеју да извучемо Ненада са факултета, његовог старијег брата. Тако је и било, није му тешко пало.
Убрзо сазнајемо да на Голију долази још параглајдинг пилота. Ненад и Богдан су рођена браћа, као што смо Петар и ја. Свима нам је између 18 и 20 година. Скупљају се џепарци од протекле недеље, сипа се гориво и правац Голија. Како савладавамо успон уз Голију тако нам све више трема кува по стомаку, али ми то вешто прикривамо и правимо се уз смех да смо скроз опуштени. Стигосмо на параглајдинг полетиште и видесмо да нисмо једини. Десет људи из Србије се окупило у нади за добар лет…
Најискуснији пилот међу нама, Зоран Петровић Гуги даје предлог да се оде на највиши врх Голије, Јанков камен. У том моменту пресеца ме нека струја преко стомака, знјући да је тај старт доста неоткривен и да старији пилоти када изговарају његово име, стоје у ставу мирно. То ме не спречава да се и даље радујем лету међу облацима. Возим ћалетова кола и идемо макадам путем. Стижемо… ветар дува 3м/с. Слушамо искусније пилоте Гугија и Влајка. Видимо њихов осмех на лицима и то нас охрабрује. Распремамо опрему, шире се крила, облаче се системи веза, ставља се кацига, пале се инструменти… Ненад нас посматра и убацује неке шале које нама нису смешне. Дајемо му упуство за враћање кола и настављамо припрему. Упитах Гугија шта ако не изађемо на велику висину, где можемо да слетимо, а он на то хладно одговори, на Пештер! Тада ме обузе превелика трема… То значи три сата пешачења до првог пута са 25кг на леђима.
То је то, полећемо са 1800м надморске висине… Трема у тренутку престаје. Убрзо је цела екипа у ваздуху, хватамо одмах први термички стуб на старту и лагано се пењемо ка небу. Ту срећу нико не зна да опише… без мотора, без икаквог погона, уз помоћ канапа, платна и мајке природе ми се пењемо међу облаке. Убрзо се ја, Петар и Богдан састајемо у уском радијусу круга. Изнад нас неких 500м стуб врте Гуги и Влајко који јавља да суони на невероватних 3600м и да крећу ка Ивањици. Мислим се у себи, невероватно каква висина! Термички стуб почиње да јача и ми убрзо долазимо до висине од 3600м. Иако пресрећни, занемарујемо чињеницу да је са порастом висине све нижа и нижа температура која бива и -15 степени…
Облак се још подигао. Убрзо схватамо да доживљавамо искуство које просечан пилот има једном или никада у животу. Невероватан поглед на Голију из птичије перспективе. Инструмент показује 4000м. Сва тројица вриштећи од среће, улазимо у маглу од облака. Примећујем да имам поледицу на кациги. То је призор који се врло ретко среће и значи да је веома хладно. Осећам убрзано дисање због ретког кисеоника… У себи говорим хвала ти Боже за овакав дан! Настављамо лет дуж ибарске магистрале и након 50км слећемо у Ушће на ливаду окружену далеководима…. Сликамо се са децом на ливади, пакујемо се пресрећни и налазимо се са Ненадом код продавнице. Као што и увек бива испред продавнице се једе салама, пије сок и препричава лет. Убрзо се чујемо са Гугијем и Влајком и сазнајемо да су они касније изашли на 4400м и прелетели 100км. Честитамо једни другима узпланове за нове летове.
Ђорђе Лазаревић