Један од најсвестранијих уметника, пре свега глумац, Небојша Дугалић рођен је 1970. године у Краљеву. Дипломирао 1994. године на Факултету драмских уметности у Београду, од 2001. године ванредни је професор глуме, а од 2007. године редовни је професор београдске Академије уметности.
Гостовао у бројним позориштима широм Србије и на позоришним сценама у Москви, Бечу, Прагу, Кијеву, Будимпешти, Истамбулу, Атини, Цириху, Ћивидалеу, Елбасану, као и у Сиднеју, Перту, Камбери, Мелбурну и Аделаиди. Остварио је низ значајних позоришних улога, за које је добијао значајне награде и признања. Небојша Дугалић је остварио више улога у телевизијским драмама, на радију и филму. Успешно се бави и режијом. Члан је Удружења драмских уметника Србије.
Небојша је у складном браку са Драганом, такође глумицом. Имају петоро деце, по чему су постали глумачки пар у Србији који има највише наследника. Пар је специфичан и по томе што им деца носе дивна имена која су на овим просторима реткост: Јана, Видан, Богдана, Калин и Илина. Небојша је у једном интервјуу искрено рекао да деца понекад васпитавају њега.
– Они мене сваки дан преслишавају. Недавно је трећи наш син направио неки лом по кући и супруга је викнула на њега и запретила му оштријим тоном да неће изаћи напоље ако не покупи све што је растурио, а он се окренуо истог тренутка и рекао јој: “Сад ми то исто реци али лепо, како смо се договорили”. Шта човек да уради него да послуша? Једном је исто био неваљао, то се понављало више пута и ја га питам: “Зашто си то урадио, колко пута сам ти рекао да то не радиш”, а он је рекао: “Не знам, ваљда су деца таква» – испричао је Небојша и додао: Некада за породицу имам више времена, некад мање, али све се може постићи ако је човек одговоран и истрајан. Важно је да деца знају да сте им увек место сигурности и ослонца. Родитељство, нарочито ако је породица бројна, тражи и одрицања, па је моја супруга Драгана, која је такође глумица, своју каријеру подредила њима. Схватили смо да је веома важно да нам деца одрастају уз родитеље. Породица је улог важнији од било какве професије.
У време пандемије и карантина са петоро деце, Небојша Дугалић је рекао: „На сву срећу моја деца воле природу и проводили смо време, углавном, по шуми. Шетали смо. Није било те врсте проблема. У принципу, мислим да је тај повратак природи нешто што би требало да нас подсети за какво смо становање на земљи створени. Ми смо се сабили у велике градове, живимо под великим пресијама, у великим гужвама и под великим тензијама. Негде тамо у природи је једино природно место где човек може на миру да ослушне себе. Не треба му ничега превише. Довољно је и мало да би се преживело и да би се постојало. Непроцењиво је то шта је човек изнутра“.
У једном интервјуу признао да је размишљао да остави глуму.
– Врло често сам се питао о томе и врло често сам падао у искушења, да мислим да бих волео да се бавим неким обичнијим стварима. Да гајим неку своју башту и да се склоним од свега. Мислим да је то некако и нормално, да је у природи човека да се са годинама, како човек сазрева и расте, мењају и његови апетити, мењају захтеви према себи и према ономе што ради. Тај однос између тога шта ми захтевамо, шта очекујемо од својих бављења различитим пословима и оно што нам се нуди, врло често је у раскораку, и то што бисмо желели не одговара ономе што јесте нека понуда ситуације, околности. Некад у том раскораку буде великих несразмера и чини се да задуго ништа неће имати смисла. Мислим да се то догађа увек и да човек само треба да научи да довољно буде стрпљив. Онда ће се ствари отворити сагласно некој његовој унутрашњој зрелости – рекао је Дугалић.
– Свет никада није по мери наших критеријума. То никада неће ни бити, нити се икада кроз историју десило да су се наши критеријуми поклапали са истином света. С обзиром на ту чињеницу, ја немам амбиције да мењам свет, нити мислим да је он споља променљив. Једино верујем у револуцију коју човек учини унутар себе самог. Верујем једино у оно што је једном приликом дивно изрекао Свети Серафим Саровски – смири се сам, па ће се хиљаде људи око тебе спасити. Изнад тога и преко тога, не можемо ићи. То није у нашој моћи. Заблуда је покушавати и радити нешто друго. Наравно, потребно је да постоје људи који се баве и јавним животом и политичким животом, али мислим да је немогуће да се икада створи неки другачији и добар плод, ако излази и духа таквог размишљања. Ми још увек нисмо научили да можемо да се боримо за нешто у духу смирења. Ја не заговарам дефетизам и одустајање од труда и племенитог циља, али није свеједно како се боримо за своје циље. То како се за нешто боримо говори о нама, а најчешће, нажалост, то како се боримо потврђује да понављамо исте обрасце у односу на оно против чега се боримо. Ничим не потврђујемо да смо другачији и бољи против оних против којих се боримо. Дубоко верујем да док до те промене не дође, неће се ништа добро догодити, истиче Небојша Дугалић.