Један човек када год дође у свој родни град
Спусти се доле и чисти корито реке
Од ђубрета, од људске глупости, од свега
Људи тек када виде њега како чисти схвате колико је прљаво
Пошто су се вероватно већ сродили са смрадом и прљавштином
И само питају – да ли треба помоћ
Он увек каже – не треба!
Исти тај човек свакодневно чисти око своје зграде
Нико се не сети да га одмени
Понекад га неко пита да ли треба помоћ
Он каже – не, не треба!
Наставља да чисти а они долазе и одлазе
Пролазећи поред њега
Исти тај човек и поред тога што има докторате, бројне написане књиге
Много репрезентативних медаља, признања
Свакодневно чисти, и не пада му на памет да престане
Метлом, лопатом, чиме већ треба
Колико год да други прљају, он чисти
Али најважније његово чишћење није то
Већ чишћење људских душа и буђење умова
Мало ко је као тај пркосни и борбени човек
Пробудио људи и подсетио их да у свему треба бити доследан
Па и у чишћењу
Једном сам се загледао у њега, са прозора, из даљине
И у тој посвећености видео такву љубав према животу
Страст непристајања на ништавило
Да су ми умало потекле сузе на лице
Тај човек је Дуци Симоновић
Само његово име и презиме је песма за себе
Зато више ништа не треба рећи
Камо среће да Дуци може истом том метлом и лопатом
Да почисти све оне који уништавају овај свет
Онако редом
Заправо, грешим
Дуци то може, Дуци то и ради
Чисти
Откако постоји бори се против прљавштине
Сваке врсте
Други то не раде, да раде
Све би било другачије
Дуци можда није до краја добио ту борбу
Али није изгубио веру у њу
Чистиће док га има, достојанствено, пркосно, смело
Испред зграде
У емисијама и на трибинама где гостује
Свуда
Чистиће и после, када га не буде
У сећањима људи
Дубоко свестан да ову планету може да спаси
Само једно велико чишћење од свега сувишног
Од свега што прља и уништава
И то не само чишћење у нама и око нас
Него револуционарно, општељудско
Где ће да се збрише сав смрад и прљавштина
Придружимо се Дуцију
И почистимо све што је у нашој моћи
Да би нешто засветлело у пуном сјају
Мора прво да се очисти
Хвала Дуци на светлости
Камо среће да је и други виде
Стефан Симић