Из Краљева потиче плејада врсних новинара који су оставили или остављају велики печат у редакцијама у којима раде. Један од млађих новинара који својим занимљивим приступом темама које пласира гледаоцима у магазину Око Јавног сервиса РТС је Стеван Костић. Рођени је Краљевчанин и радо се одазвао за Сиџа интервју.
Чега се као основац и средњошколац из тог периода најрадије сећаш из Краљева? Где је твоја генерација излазила, која су то била култна места?
Иако кажу да је једно од правила у новинарству да је само лоша вест – вест, чак и новинар се труди да памти само добре ствари, иако то баш и није било тако лепо време. Разних ствари се сећам из тог раног детињства, али да издвојим неке слике. Сећам се клакера и кабезе које је на краљевачкој пијаци продавао неки деда који је возио бицикл са корпом пуном „жутог“ и „црног“ сока. Тог периода сећам се кроз своје спортске почетке и кроз људе. Фудбал сам тренирао код Ђорђа Коковића, карате код Ракице Радуловића, касније кошарку у Машинцу и кик бокс код свог оца. Нигде се нисам баш дуго задржао. Ипак, био сам сведок почетака неких људи који су касније постали шампиони. У Машинцу сам тренирао са Ненадом Крстићем, једним од тројице људи који су након Краљева играли у НБА лиги (Уз Дивца и Милоша Бабића). Нижу музичку школу сам завршио, хармонику свирао са не баш великим успехом, али школски друг ми је био Александар Софронијевић. Видите како се сећам само лепих ствари.
Ми смо излазили на места која више не постоје или се бар не зову данас тако. Моји први изласци су почињали у „Скали“ где смо играли стони фудбал, ја сам често био у ћошку, где је био један стари флипер, а нешто кадније, како смо одрастали, играли смо билијар. Након тога се излазило у град, дискотека Валтер, лети журке у башти „Ибар баште“, сећам се и журки и Дому друштвених. Излазили смо и у неколико места на Тргу и главној улици – Exit, Бизнис клуб или Кинг, у зависности од расположења и тога да ли смо хтели да слушамо техно, поп, рок или народњаке. И наравно сећам се многих журки за 18. рођендане у холу биоскопа. Пре изаска у град често смо испијали неко јефтино вино на точење и онда у град излазили срећни.
Као дечак си почетком деведесетих година учествовао на манифестацији «Деца певају хитове» коју је организовала ТВ Краљево. Да ли је од тада настала твоја љубав према микрофону и камери?
То да уживам у певању приметили су моји родитељи, мада су се увек васпитачице из вртића у Пљакином шанцу “жалиле” да су оне прве приметиле тај таленат. У јануару 1993. сам у Дому војске учествовао на такмичењу у певању „Деца певају хитове“, певао сам песму Пилота “Заборављени”. Био је то мој други фестивал, годину дана пре тога сам у Лозници учествовао на такмичењу “Хитови мог детињства”. Такмичење у Краљеву је водио новинар Драган Благојевић (данас један од ентузијаста који издаје Сиџу). То је било полуфинале, памтим да су изабрали троје деце за финале у Крагујевцу, а ја нисам био међу њима. А онда је на бину изашао председник жирија из Крагујевца, иначе отац Марије Шерифовић и рекао – ја бих у Крагујевац позвао још једно дете и изговорио моје име. У Крагујевцу је једна девојка певала исту песму као и ја, певала ју је много боље од мене, и наравно у Краљево сам се вратио уз паролу „Важно је учествовати“. Нисам више учествовао на фестивалима, само сам једном на неком такмичењу у клубу Валтер, где је тада свирао краљевачки бенд „Компромис 69“, поделио прво место са сјајном певачицом Сањом. Зарадио сам пола гајбе пива, а за моје друштво то је била најдража награда и највећа победа.
Данас наручујем песме у кафани, али мислим да је од музике из детињства остало то да не подносим шунд и лошу музику, још више не подносим лош текст песама. То основно музичко знање ми доста значи у послу у избору музике, која је за документарце и репортаже које радим веома битна.
Данас радиш у редакцији «ОКО магазин» РТС-а и гледаоцима презентујеш веома занимљиве репортаже. Како долазиш до идеја и колико си задовољан собом?
Углавном нисам задовољан собом, али претпостављам да је то мотив да се напредује. Кад је реч о анализи актуелних догађаја, увек се трудим не да имам две, него све стране, иако понекад то не иде лако. Али у Око магазину покушавамо да се одмакнемо од дневних догађаја, водимо се паролом да има живота и ван политике. Ја се на пример доста бавим историјом, а концепт Ока је да кроз неке занимљиве личности покушамо да опишемо и објаснимо епоху. Такве су личности рецимо Александар Ранковић, Слободан Јовановић, Благоје Јововић, Алозије Степинац, Бернар Анри Леви, Сава Шумановић, Фикрет Абдић. О свим тим личностима сам радио емисије. Лепо искуство је било радити интервју са рукометном легендом Веселином Вујовићем, занимљиво је било радити емисију о Ћири Блажевићу, а посебно ми је била драга емисија о кошаркашком одрастању Николе Јокића јер је другачија од свега што сам радио.
Доста се бавим питањима из региона, покушавам да људима приближим теме које мислим да недовољно добро разумеју или према којима се вредносно опредељују. У време спора Грчке и Македоније о имену урадио сам емисију Македонска античка прича о наслеђу Александра Македонског, посетио Скопље, Солун и Пелу. Бавио сам се Словенијом, почетком распада Југославије и шта је Словенија добила од те државе. Доста сам пратио ситуацију у Црној Гори, у време литија. Имао сам на пример прилику да у лето 2019. урадим интервју са митрополитом Амфилохијем у манастиру Морача. Испоставило се да је то био његов последњи телевизијски интервју.
Сада радим теме из Босне и Херцеговине. Бавио сам се и Хрватском и њеним односом према прошлости. Урадио сам два документарца. Најпре сам пре 5 година урадио троделни документарни филм о Независној Држави Хрватској. А недавно и дводелну документарну емисију о Покрету несврстаних. Захваљујући послу који радим имао сам прилике да посетим доста занимљив места из региона, али и да отпутујем не веома занимљива места, која вероватно, да се не бавим овим послом не бих посетио. Био сам у Катару, Кенији, Кини, Ирској, Индији, Египту…
Шта је потребно све да се уради да би неко добио епитет одличног и ексклузивног новинара?
Ако се ови епитети односе на мене, онда хвала. Али, искрено, ја мислим да смо у новинарству доста спустили критеријуме. Мислим да код многих младих новинара има више самопоуздања него знања, много самоуверености без покрића, ту самоувереност онда форсирају поједини уредници, чине медвеђу услугу младим новинарима, и као последицу добијамо просечан производ. Зато се свако „искакање“ види као ненормална појава. Ја на пример много времена утрошим на припрему, можда чак и 60 одсто, затим доста времена утрошим на избор саговорника. Али можда и најважније, свака прича коју радим мора да ме заинтересује, са сваком новом причом ја морам да сазнам нешто ново. Јер једино досаду у послу не трпим. Али понекад је долазак до занимљивих тема, до другачијег угла гледања на садашњост и прошлост мукотрпан посао који тражи копање по архиви, читање књига, разговор са људима пре него што почнем да радим емисије. Многи људи немају тај комфор, ја на срећу имам. Дакле, немам диктат брзине коју прати новинарство данас, имам времена да се спремим за тему, али искрено, за те услове сам се и изборио.
Да ли си упознат са Сиџом и како оцењујеш такав концепт?
Сиџа ми пре свега служи за информисање и везу са Краљевом. Кад год се нешто деси, прво идем на Сиџу да видим коментаре. На Сиџи нема политике, неки кажу да је то што ради Сиџаа носталгични бег у прошлост, али ја мислим да је то важно подсећање на људе који су, сваки појединачно, у својој микросредини, цртали мапу града. Можда ће звучати претенциозно и изгледати као плакање за прошлим временима, али чини ми се да су јунаци из историје града на које Сиџа подсећа били „јаче личности“ него што их данас има у граду – заправо можда су се данас јаке личности и приче о њима изгубиле у мору лоших вести. Али потреба за тим личностима постоји у сваком времену и мислим да подсећање на те људе заправо није бег од садашњости, већ помаже свакоме да изгради осећај припадности једној средини. Такође, „јунаци Сиџе“ служе и као узори и као морални оријентир и у овом нашем времену. Зато је Сиџа важна.
Колико често боравиш у Краљеву и колико ти недостаје твој родни град? Поред родитеља, шта те још везује за Краљево?
У Краљево не долазим тако често, бар не колико би требало, не стижем због посла. У Краљеву ми живе породица, кумови, школски другови, моја ћерка воли да долази у Краљево, чак каже да је из Краљева иако је рођена у Београду. У Краљево највише волимо да долазимо лети, тад је град најживљи, али не само град, него и околина. Не могу да замислим лето без роштиља са друштвом у Каменици, где имамо викендицу. Искрено, те ствари ми највише недостају. У Београду током викенда не могу да одем изван града а да не наиђем на гужву – на реци, планини, у етно насељима, на шеталиштима, где год. У околини Краљева много је места где може да се побегне а да нема гужве. То поправља квалитет живота иако људи у Краљеву тога можда нису довољно свесни јер им је све то постало нормално.
Драган Благојевић