Краљевчанке Мила и Радица, већ годинама возе највеће шлепере широм Европе и Азије, уживају у дугим релацијама, кувају домаћа јела колегама на паузама, стигну и да се дотерају, а шоферски живот не би мењале ни за шта на свету.
Иако је стриктна подела на мушка и женска занимања одавно отишла у историју, неке Краљевчанке су нас, ипак, због нетипичног одабира занимања поприлично заинтригирале. Даме које возе шлепере на међународним линијама, поправљају аутомобиле и камионе, производе котлове, раде као ауто-лимари, шумари, столари, тапацирају намештај, уграђују прозоре-само су неке од становница Ибра, које могу да стану “раме уз раме” својим мушким колегама.
Ипак, нашу причу посветићемо двема дамама “мушког срца” , Мили и Радици, дугогодишњим професионалним возачима шлепера на дугим релацијама, које су нас својом појавом, харизмом и ведрим духом већ у старту у потпуности освојиле.
Иако, већ на први поглед потпуно различите, након више стотина хиљада километара проведених у кабини габаритних камиона, слажу се у једном- “камионџијско срце” јаче је од свих препрека са којима се једна припадница нежнијег пола може сусрести приликом вожње, али и то да одабир занимања нимало није утицао на њихову женственост- обе уживају у дотеривању, кувању, дружењу са пријатељицама…
Мила Видаковић, у својим раним тридесетим, објашњава да је још као девојчица била упућена на камион, с обзиром да су јој и отац и мајка били професионални возачи камиона. Иако је планирала да настави да се бави музиком, пре три године одлучила је да, ипак, крене родитељским стопама, што јој се, каже, испоставило као најбољи потез. Најчешће релације које вози су Италија, Аустрија, Белгија, Холандија, Француска, а често вози и до Данске.
– У шпедицију сам прешла пре три године. До тада, пуних десет година сам се бавила певањем. Никада се нисам покајала због тог “трансфера”, а добила сам и велику подршку породице. Недавно сам од италијанске фирме “ Orfeo Nogara” за коју радим добила и нови камион на који сам препоносна. У питању је „SCANIA R 500“, најбољи који постоји, прави гигант са хладњачом од 18,5 метара, открива Мила.
Када виде младу даму за воланом шлепера, каже, многи се, поготово у Србији, изненаде, а готово свакодневно добија “знаке” подршке на путу. -Када ме виде обавезно се насмеју и покажу ми “лајк” палцем, а посебно се одушеве када укапирају која је то “сила” од машине. У Европи, ипак, жене возачи шлепера нису реткост као на Балкану, можда их има око 30 процената- објашњава Краљевчанка.
Ипак, оно у чему највише ужива јесу дружења са колегама који јој се увек, каже, џентлменски нађу “при руци”. – Колеге су дивне, увек ми помажу при утовару и истовару. То су заиста незаборавна дружења. Док возим, волим да гласно пустим музику и певам, онако за своју душу народне песме. У паузама се праве и домаћи специјалитети у таландари. Ево, баш смо недавно правили одличан гулаш – кроз смех, додаје Мила.
Иако признаје да шоферски живот није лагодан, од камиона не жели да одустане све док је здравље буде служило. – Бити жена возач шлепера на дугачким релацијама дефинитивно није једноставно, али када нешто волиш дајеш све од себе. Овде видим себе и кроз неких десет година, само да ме, даће Бог, здравље послужи- наглашава ова млада Краљевчанка.
Радица: “Шофери су најбољи људи на свету!”
Наша друга саговорница, харизматична Радица Рајовић Токалић, за коју колеге једногласно тврде да је “жена, мајка, краљица”, у свет камиона, такође, закорачила је веома рано, с обзиром да је и њен покојни отац био професионални возач. Ова дама камион вози дуги низ година, али од када јој се пружила прилика да провоза танкера, он постаје њена велика страст. Тренутно вози за фирму “ Erwin” из Новог Пазара, а најчешће релације које “покрива” су Немачка и Аустрија, донедавно и Турска. Шлепер који вози добро је познат свим заљубљеницима у камионе – Мерцедес, МП4 Мега.
-Камионе и путовања заволела сам захваљујући мом покојном оцу, који ми је и највећи узор у животу. Дуго сам возила само “соло” камион да би ми пре неколико година, мој побратим дао да пробам танкера. Моја деца знају колико волим камионе, па су ме старту подржала, а наравно ту је и финансијски моменат којем се обрадују када дођем кући са туре- своју животну причу, започиње насмејана Радица.
За колеге и шофере уопштено, истиче да су најбољи људи на свету без обзира на националност и верску припадност, а да дуга чекања на граници углавном прате и незаборавна дружења и шале, што свима помаже да се дуга чекања лакше преброде.
-Колеге су праве душе, у овом послу се не гледа ко је одакле. Сви смо једно. Сви ми помажу и опходе се према мени са поштовањем, као да су ми браћа- појашњава Радица.
Иако се бави крајње “мушким” и незахвалним послом за једну даму, оно што нисмо могли да не приметимо јесте да је ова Краљевчанка увек дотерана “од главе до пете” као да је сате проводила код фризера, а не у вожњи танкера. Иако су јој камионске гуме и далека путовања “у крви”, љубав према домовини, тврди, прати је где год да отпутује.
-Искрено, ја много волим Србију и наше људе. Увек са собом носим све што могу одавде. Трудим се да, онолико колико је то могуће, користим само нашу гардеробу, храну, воду… Ма генерално, ми са Балкана смо најбољи људи на свету! Имамо највеће срце! У то сам се више пута уверила у овом послу- поносно истиче ова Краљевчанка, коју бисмо, сложићете се, кратко описали речима “жена змај”.
Јована Ристић, www.zebra.rs