Миливоје Вуловић, краљевачки сакаџија (са судовима) и момком који је код њега радио, разноси пијаћу воду својом саком у улици Цара Душана, јануара 1940. године.
У пероду између два светска рата, 1918 – 1941. године, Краљево постаје значајна саобраћајна раскрсница железничког и друмског саобраћаја. У Краљеву се убрзано развија привреда. Обнављају се занати, повећава се број трговачких радњи, држава отпочиње изградњу Државне железничке радионице и Државну фабрику ареоплана. Досељава се све већи број становника. Све више изграђују се куће, једна до друге, занатске и трговачке радње, са украсник фасадама. Краљевачки сокаци се претварају у улице, које уместо бројева добивају називе. Почетком века у Краљеву није била изграђена водоводна мрежа и канализација. У оквиру кућних дворишта изграђују се „пољски клозети„. Почетком века у вароши није била изграђена водоводна мрежа и канализација. Сиромашнија домаћинства водом се снабдевају са јавних извора. Имућнија домаћинства се снабдевају са сопствених или заједничких бунара. У новије време повећава се број варошких домаћинстава која у својим двориштима „побијају пумпе за воду„ и тако обезбеђују воду за своје потребе.
Јавни објекти у вароши, крчме, кафане, гостионице и хотели обезбеђују на исти начин воду за своју делатност.
Временом, услед загађености воде из сопствених бунара или пумпи, све више се тражи вода из чистих бунара, извора или пумпи. За снабдевање пијаћом водом са удаљених чистих изворишата, бунара или пумпи користи се млађи чланови домаћинства, момци, шегрти, станари. Угоститељи, посластичари, пекари, имају своје „момке„ који доносе воду за пиће и припремање хране.
Због нараслих потреба за пијаћом водом у вароши се јављају људи који врше захватање, превоз и снабдевање пијаћом водом градска домаћинства. За снабедање водом израђују посебне судове – хтастове буриће запремине од око 200 литара. Ово буре је причвршћено металним појасевима за запрежну коњску двоколицу. На горњој страни бурета био је округао шири отвор у који се стављао лимени левак кроз који се уливала вода у буре. Кад се напуни буре оно се затварало округлим дрвеним чепом који се називао „врањ„. На задњој стани бурета била је уграђена дрвена или месингана славина кроз коју се истакала вода у судове. Ова направа за превоз воде се називала „сака„, а људи који су се бавили овим занимањем називали су се „скакаџије„ или водоноше.
Пијаћа вода у саке се захватала са извора „Мирина чесма„, „Златарица„ и са „Лекића извора„ у Сијаћем пољу, испод „Сењака„. Временом Општинска управа је на „Ђеризу„, испод обале (на данашњој градској плажи) „побила„ три велике ручне пумпе на којима се највише точила вода. На једној градској пумпи точила се вода у судове које су носили сами грађани, а на две високе пумпе точила се вода у саке.
У Краљеву је радило у време између 1930 и 1940. године, 8 до 10 сакаџија. Сваки сакаџија је имао свој „реон„, односно улицу коју је снабдевао уз сагласност општинске управе. Своје услуге у снабдевању пијаћом водом сакаџије су водиле „дневну белешку о источеној води„, а наплату су вршили једном месечно, обично крајем сваког месеца. Општинска управа за делатност водоснабдевања пијаћом водим није наплаћивала порез од сакаџија.
У разговору са Бранком Вуловићем, сином Миливоја Вуловића краљевачким сакаџијом, сазнао сам да је његов отац Миливоје пунио „саку„ осам пута пре подне и четири пута после подне. Воду је развозио градским домаћинствима у улицама: Цара Душана, Марка Трифковића (данас Хероја Маричића) и у четири „народне кујне„ у којима су се хранли „абонирци„. Бранко ми је испричао да је „коњче„ које је вукло саку сваког дана, навикло да се само заустави пред сваком капијом, пред којом су били стављени судови за воду. Кaда се „коњче„ заустави пред кућом, момак је из славине истакао воду у судове. На крају савког месеца, син Бранко је ишао са бележницом, од куће до куће и наплаћивао услугу за источену воду.
Након уласка немачких трупа у Краљева, 14. априла 1941. године, Миливоје Вуловић је наставио да грађане и угоститељсто снабдева пијаћом водом. У извршеној рацији, октобра месеца 1941. године, немци су ухапсили Миливоја Вуловића, задњег краљевачког водоношу, спровели га у Лагер Државне железничке радионоце (Фабрике вагона) и 16. октобра стрељали са осталим невиним таоцима.
Памтимо стрељане невине октобраске жртве, међу њима и наше краљевачке водоноше.
Слава им!
Прибележио, Милан Матијевић