Кафана је место у које се не улази случајно. У њој вас сви воле до последње паре или дозвољене рецке. То је место где се окупља интелигенција, где су постижу многи битни договори, од брака, милионских уговора, где су и ружне девојке лепе, где вам нико неће замерити ако испробате своје гласовне могућности, за које вам ни рођена мајка не би рекла да су подношљиве. У кафану људи беже од стварности, ђаци из школе, мужеви од жена и обрнуто. То је царство неопраних чаша и карираних столњака, где гости праве истинске тестове издржљивости у погледу размене течности са ближом, а некад и даљом околином, у зависности од талента.
Момо Капор је својевремено рекао да је код нас израз “кафански човек” готово погрдан. Међутим, бити кафански човек је врлина; то је човек који зна како се тамо понаша, зна све о тим кафанама и њихову историју, све о знаменитим гостима који су тамо седели пре њега… Онај ко не одлази у кафане очигледно то чини из неколико разлога: или је асоцијални усамљеник, мада је кафана спасоносно место и за усамљенике, или има нечисту савест и плаши се јавног мњења. Кафана је попут трга: свако може да вам приђе и тресне непријатну истину у лице о вама и вашем јавном понашању… Када неко долази у кафану, мора доћи чиста срца и мирне савести, да може свима да погледа у очи и да, ако има пара, сваком наручи пиће и да зна да ће тај пиће прихватити.
Свака кафана има своју душу коју чине гости, али и особље. Конобари највише у непосредном контакту са гостима. Многе краљевачке и околне кафане запамћене су управо по конобарима, или конобарицама. Један од њих је чувени Саво који је највише времена провео радећи у Цујовим кафанама на магистрали или у Матарушкој Бањи поред висећег моста на Ибру. Имао је своје форе и фазоне како да „купи“ госте али и да их „клепне“ ако се не понашају по кафанском кодексу. Увек је имао цигарету накачену на десно уво, али и специфично опхођење са гостима. Остало је упамћено да га је једна напорна екипа из Београда држала до дуго иза поноћи. Дају му они 100 марака да однесе оркестру који је свирао у кафани. Саво оде до шефа оркестра и каже му да мало смање тон и да поздрави госте из Београда. Шеф оркестра махне према њиховом столу, они му отпоздраве, а Саво оде са 100 марака. Негде пред јутро платише добро накићен ручно писани рачун. Једна дама из тог друштва гледајући рачун и желећи да одглуми финоћу, рече Саву да није наплатио љуте папричице, на шта јој Саво са осмехом одговори: Не брините госпођо, наплатио сам их ја к`о пуњене паприке!
Када смо код паприка, нека екипа дубоко иза поноћи је уз роштиљ тражила порцију белолучане паприке… Дошло време за наплату и Саво те паприке обрачуна по три пута већој цени, уз речи: Скупље је када се белолучи у два ујутро! Знао је отворено да се обрати гостима који последњи остају у кафани речима: Ви што остасте, најебасте! Када им наплати знатно увећан рачун, они се побуне, а Саво им каже: Јел вам ја реко` шта чека све што остасте?!
Драган Благојевић