Било је то још у прошлом веку. Чак је и друг Тито био жив. Ја сам имао 19, она 17. Али то није био обичан процес. Захтевао је гомилу предрадњи. Од седам увече, па до десет, се затварао саобраћај у главној улици (мислим да се звала Омладинска), како би се омладина шетала и забављала. То су звали корзо. Девојке, по две – три шетају средином, правећи кругове од врха до дна улице, а младићи са стране, до излога продавница, у већим групама које имају своја стална места. Моји су стајали код „Вартекса“. И ту се зезамо и као не примећујемо их. Оне пролазе, смеју се нешто и као не примећују нас.
Али те кључне вечери ја нисам стајао на уобичајеном месту, него чучао у неком жбуњу и неког чекао.
Шта радиш ти ту?, прену ме Гоња.
– Чекам да му је..м матер!
– Зато што ти је украо девојку? Ајде, не будали, како си пијан још ће и да те умлати. Идемо у чаршију, има и лепших од те твоје!
– Нећу!
Али са њим није било много расправе. Стојим тако испред радње, оне пролазе, ја разочаран…
Која ти се свиђа?
Ниједна!
Немогуће!
И тада је прошла зеленоока са Женеве и са широким осмехом.
Ова!
Имаш среће! Ова што иде са њом је моја девојка. Рачунај да је сређено. Ајмо сад на томболу.
И тако је процес покренут…
Сузи, ова твоја се свиђа мом другу. Среди то до вечерас!
И пошто су нам школе биле у истој згради, оне су ме, док сам пушио иза зграде, осматрале из ВЦ-а на трећем спрату.
Шта кажеш?
Па и није нешто!
Увече је Гоња добио лошу вест: – Како јој се не свиђа?! Па, утичи мало. Нема везе – тешио ме… Сад ћу да јој приђем и да је одвојим, а ти мувај ову твоју. Толико од мене. А ти се снађи!
И тако је и било! Ухватио је Сузи за руку…- Имам нешто важно да ти кажем! … и нестадоше!
Зеленоока је са смешком гледала за њом, па онда у мене и знао сам да морам да почнем да причам, било шта, само да је збуним, јер почеће да размишља и вратиће се кући.
И тако, објашњавам ја, кад је је већ издала другарица прошетаћу ја са њом корзоом, наравно ако нема ништа против, а кад смо већ стигли до „Карановца“, можемо и да се попнемо на једно пиће. Ту је био најкритичнији моменат! Почео сам да размишљам где да одем да се напијем.
Може – рекла је. – Али само једно!
Наравно!
И тако смо се лепо попели уз степенице, она је пила кока-колу, ја вотку (али, не једну) и лупетао сам и фолирао је из петних жила, успут објашњавајући да сам нека врста космичког зрачења, она је трептала оним зеленим очима да би одједном рекла: Ју, девет сати! Убиће ме кева!
Нема проблема. Ја те пратим! Глумим ја шмекера.
И тако кренемо ми низ степенице из кафане, ја после три вотке настављам експозе о космичком зрачењу и у једном тренутку схватим да она уопште није поред мене! Боже, зар сам толко био досадан?!
Окренем се и угледам је како седи на врху гелендера и смешка се. Нисам стигао ни да се мало зачудим, она се сјури низ гелендер право мени у наручје!!!
И како да се не заљубиш у нешто тако шашаво!
Зоран Танасковић
